Forums : Književnost

Comment
Bosna je divna zemlja.
No-1
2010-01-17 11:28 PM
Uvek iznova padnem na ovu pricu.

Svi koje poznajem pokusavaju mi da kažu da nije tako, ali ja uporno verujem starom mudracu iako je bio vrlo mlad kad je ovo napisao.

Pismo iz 1920. godine.
Dragi prijatelju.

Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali idiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha.

Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini.

Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret.

Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju.

I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji.

(Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.” Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje.

Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako.

(Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio” ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi”. „Tuđe poštuj, a svojim se diči”, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika”. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom.

To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.
Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta!

Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.

Bosno moja,gde si sada..?
Vilojka
2010-01-18 12:33 PM
Taj „stari mudrac koji je bio mlad dok je pisao taj tekst” je obični - LAZOV.
A ne vidim poentu zašto ti takav tekst uopste postavljas ovdje.
Eto, to ti kaže Vilojka Bosanka:)
No-1
2010-01-18 01:00 PM
A zašto ne Vilojko Bosanko? Zar nije mudrac napisao istinu?
Ovde,bas ovde,jer je ovo knjizevnost.

Reci mi Vilojko Bosanko,šta je mudrac slagao,šta to nije istina.

Poz od Sarajlije.
No-1
2010-01-18 01:08 PM
http://img24.imageshack.us/img24/658/britannica1986dr7.jpg

?
No-1
2010-01-18 01:17 PM
VATRA

Izgorese stari Mrahorovi dvori,
iz krova, iz vrata, iz pendzera svije',
ko dugi barjaci, plamenje se vije,
i oblaci dima uzdizu se gori.

Svijet juri, vice, glas borije bije;
i suse se grede; demiri se zare;
rasiplju se iskre pro mahale stare,
i u noćitonu ko crvene zmije.

O Serifo, otkad tvoje oci vidje'
i ja gorim 'nako, mira nemam nidje...
Golemi me oganj, porusi i satra!...

Ko svjetina ona, i ko dosad niko,
trcao bih i ja i mahnito viko,
Stiskajuci srce:„Vatra, vatra, vatra!”

a.s
No-1
2010-01-18 01:37 PM
Na samom početku ovog zadnjeg rata u Višegradu srušiše bistu Ive Andriće a Emir kusturica zamalo da zadavi Muhameda Filipovića zbog njegovih riječi da je pisanje Ive Andrića nanijelo štete kulurnom napretku u BiH više nego 5oo godina Turske okupacije.Da li je po vama Ivo Andrić savršenstvo u opisu Bosne ili nešta drugo?
Savjet :ponovo pročitati dio „Travničke hronike”-gdje se opisuje prolazak francuskog konzula kroz kasabu!

Pisanje Ive Andrica nanijelo je krupne stete Muhamedu Filipovicu i turskom nacionalizmu na Balkanu.
Na nebu zemlje tvoje dvostruka lebdi kletva.
Kletva Kosovska i kletva Andriceva.
„Dovijeka krv pili nikad zedj ne ugasili dabogda”.
Procitaj zadnju recenicu pripovijetke ZEDJ.

Jedan od njih postade bogat i mocan.
On nadje turcina Anadolca. Pred njega stavi vrecu zlata i naredi mu.
U Bosnu idi cupriju zidaj.
I dodje turcin Anadolac , donese bic i kamdziju, donese sablju i paliju.
Kroz Bosnu turci jasu.
Konje i volove hvataju, da drvo i kamen vuku.
Ljude i žene hvataju da se cuprija zida.
I uhvatise turci Radovana i mucise ga zivog na kolac nabijena.
Sevap učinise.
Lijep je divan je most na Drini. (Srpski ga robovi u znoju i krvi dva puta zidali.)
Preko mosta turci prelaze ispod mosta Drina protice.
Drina se ljuti turci se raduju. Drina place turci pjevaju.
Divnom je rukom nacrtana, divnom je bojom obojena.
Zima je bijela, ljeta su zelena, jesen je cudna sarena.
Ruzna su teska su prokleta paganska Lotikina vremena.
Na početku dijete jedno Drinu gleda.
Huci Drina, Halacu turci, turci dolaze.
Niz lice se suza sliva u suzi se slika pali. Zidat će se most na Drini.
A na kraju dijete jedno Drinu gleda.
Drina huci, halacu turci, turci odlaze.
Niz lice se suza sliva. U sizi se slika gasi. Srusili su most na Drini.

Čitaj sada Travnicku Hroniku.
Pseudonim01
(Inos)
2010-01-18 02:04 PM
Uzmimo samo prvi papsus za kratku analizu, jer je tekst predugačak za pisanje na bilo kom forumu.
.
Dakle.
.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju.
.
Autor u prvoj rečenici kaže kako je BOSNA ZEMLJA MRŽNJE.
I to po ČUDNOM KONTRASTU,KOJI NIJE TAKO ČUDAN.
.
Može li nešto da bude čudno, A DA NE bude tako čudno.
M
.
OŽE SAMO U GLAVI ONOG KOJI SAM SEBE NEGIRA, ALI NEGACIJE VEĆ REČENOG POČINJU JOŠ ŽEŠĆE.
.
Samo u glavi bezumnika može postojati ČVRSTINA KARAKTERA u ZEMLJI MRŽNJE, nežnosti i ljubavnog žara, dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. I sve to u ZEMLJI MRŽNJE.
.
Šta li tek za autora postoji u ZEMLJI LJUBAVI?????
.
A ISPOD (uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom.) SE KRIJE (čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas.)
.
AKO JE SUDITI PO OVOME
Dvoličnijeg naroda ne postoji.
.
Trdim kako na ovaj tekst i srbi i muslimani i hrvati mogu uraditi samo jedno.
Pljunuti.
Čak i oni koji mrze koji su dvolični, pljunuće, jer ako i mala imaju djavolskog dostojanstva, neće prihvatiti da im neko nameće LJUBAV.
Za druge se podrazumeva.
.
napominjem kako nemam ništa lično prema postavljaču gornjih reči.
Za njega mogu samo reći, odnosno ponoviti:
„Oprosti mu Bože, ne zna šta čini!”
D_T
(%)
2010-01-18 02:43 PM
Ako koza laže rog ne laže - kaže stara narodna poslovica, a istorija je pokazala svojim nepobitnim cinjenicama da je Andric, a kada se ticalo mrznje, bio 101% u pravu. Tako je to sa ljudima koji idu daleko ispred svog vremena...

Pseudonim01
(Inos)
2010-01-18 02:57 PM
Ovde nije reč o Andriću, već o nekih stotinak rečenica.
Da li ja Andrić uvek bio u pravu, diskutabilno je i ne bih hteo da ulazim u duge rasprave.
Navešću samo jednu činjnicu:
kada je Andrić obavešten od Nobelovog komiteta da je dobio nagradu, određeni partijski sekretar je dođao kod andrića i ponudio mu je da primi Partijsku knjizicu.
On je to učinio, na šta je Nobelov komitet reagovao dosta burno i veoma malo je falilo da se desi ono što se pre toga nije desilo, da se nagrada u zadnjem momentu dodelu drugom piscu.
.
Oni koji na ovu konstataciju upotrebe reč MORAO JE. Nisu u pravu. Živeo je dosta povučeno, bez dece, samo sa suprugom i tog trena je njegova reč bila vrednija od reči bilo koje partije, a nagrada mu je donosila dovoljno novca za lagodan život do sudnjeg dana.
.
Naprosto imao je svoj stav, svoj život, svoje posmatranje života i ljudi. I jedan je andrić pre drugog svetskog rata, a jedan sasvim drugi nakon tih svih sukoba, ali što rekoh...
na kraju, nema čoveka koji ne uprlja veš, ali ga ne treba svima pokazivati, neukusno je. Kao što nema velikog pisca, a da nije u nekom svom radu, bio ostrašćeniji nego što inače jeste.
No-1
2010-01-18 03:49 PM
Ja mislim da su pisanja Ive Andrica toliko autenticna da se na njih nije mogla pozaliti ni zenzura u bivšoj SFRJ, posto kada sada čitam opise srba, turaka i ostalih, oni su isli toliko u detalje da se to sve nije moglo svrstati u podrivanje bratstva i jedinstva, a u stvari sve je prezentirano onako kako je i bilo.
A istina tog vremena je bila surova i teska za srpski zivalj, zato mislim da prezentacija svega toga nije mogla biti zabranjena ni od strane komunista.

Zato smatram da je pisanje Andrica nanijelo odredjenu stetu turskim nacionalistima na Balkanu iz samog razloga sto je sve ljude prikazivao realno, onakvi kakvi su bili, i zato se mnogi i treba da stide zbog svojih predaka.

Kada je moja kcerka imala za referat iz lektire Na drini cupriju, skolski drug koji je musliman i dolazi iz BiH je zacepio usi dok je ona imala izlaganje, a ostala djeca (nijemci) za to vrijeme nisu disali od zainteresovanosti, u ucionici se nije čula ni „muva da zuci”, naravno da nije mogla a da ne spomene Radojicu.
Pseudonim01
(Inos)
2010-01-18 04:01 PM
Muslimanskim nacionalistima u bivšoj SFRJ ( o Balkanu je druga priča, a i tome možemo na nekom forumu, jer ono što im je uradio Todor Živkov, nije ponovljeno na svetu) niko nije naudio, ponajmanje jedan Andrić
.
Kada se već gore citira pismo Andrića iz dvadesete godine, treba napomenuti kako je tada budući pisac imao 28 godina i da je to vreme pre njegovog objavljivanja Ex ponta...
Na Drini ćuprija je objavljena kada je imao 52 godine, znači čitava četvrtina veka kasnije.
Povezivati razimšljanja nekog sa 28 godina i pedesetogodišnjaka je apsurdno.
On čak u ovom pismu ne VIDI kako u Bosni postoje tri suprotstvaljene vere i tri nacije... Već spominje dve suprotstavljene grupe... Ali, već sam rekao prvi pasus dovoljno govori kako o ovom radu nemam želju da raspravljam, jer mislim kako ne oslikava ni Andrića ni stvarno stanje.
Zato se i pitam kome je sve ovo trebalo i ko se može sa ovoim nečemu nadahnuti.
No-1
2010-01-18 04:15 PM
Kako kaže,svako vreme ima svoje breme,pa i pisanje iz razlicitog vremena.U to vreme nije se smelo pisati o nacijama,već eto o nekim grupava.
****
Pošto je istina sam Bog a Bog može da naudi sam zlu ili ti Sotoni,tako ako uzmemo da je pisanje Ive Adića savršenstvo od istine o Bosni onda je sve jasno.Ništa se od vremena koje opisuje „Travnička hronika” nije promjenilo.

Ama bas ništa

To samo može da znači da u Islamu nema slobode i da ljudi ostaju doveka onakvi kako ih ta vera formira ili je u pitanju nešta drugo.
Znači podpitanje što je to tako...?
D_T
(%)
2010-01-18 05:05 PM
Pseudonim01,


„kada je Andrić obavešten od Nobelovog komiteta da je dobio nagradu, određeni partijski sekretar je dođao kod andrića i ponudio mu je da primi Partijsku knjizicu.
On je to učinio, na šta je Nobelov komitet reagovao dosta burno i veoma malo je falilo da se desi ono što se pre toga nije desilo, da se nagrada u zadnjem momentu dodelu drugom piscu.”

Sto za neupucene može da znaci;
da je Nobelova nagrada politickog karaktere,
da je Nobelov komitet (takođe) politickog karaktera,
i da je do Nobelove nagrade Andricu bilo stalo.
D_T
(%)
2010-01-18 05:15 PM
Sto za neupucene može da znaci;
da je dodeljivanje Nobelove nagrade politickog karaktera,
da je Nobelov komitet (takođe) politickog karaktera,
i da je do Nobelove nagrade Andricu bilo stalo.

(stamparske greške)
MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
2010-01-18 06:02 PM


I da je neko vodio računa o SFRJ u međunarodnoj politici?
D_T
(%)
2010-01-18 06:24 PM
Merlin, hoćeš da kažeš da je SFRJ u to vreme zajedno sa Andricem vodila racuna o međunarodnoj politici :)

D_T
(%)
2010-01-18 06:44 PM
Nisu mu nudili partijsku knjizicu sve dok nije dobio tu nagradu, tek posle su mu ponudili.

A mene na primer cudi kako to da P. Neruda (isto nobelovac) nije odbio tu cuvenu Staljinovu nagradu (Svemirski brod) iako je (iz dna duse?) mrzeo komunizam i nije imao (ama) bas nikakve veze sa tadasnjom Sovjetskom rusijom osim možda globalno? On je iz Cilela, Juzne amerike, to svi znamo jel':)
No-1
2010-01-18 08:56 PM
D_T..100% si u pravu...podpisujem...

Svi znamo,i treba da znamo.

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak”. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna” i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.
Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak”, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset.
----->
No-1
2010-01-18 09:16 PM
godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika.
Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota”, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.
Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište .
----->
D_T
(%)
2010-01-18 09:19 PM
„Budući veliki pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine.”

E to je cudo, e to je cudo,... da se rodis kad ti majka nije kod kuce, sam da se rodis, bez pitanja i bez njenog znanja.
D_T
(%)
2010-01-18 09:28 PM
...i odobrenja.
D_T
(%)
2010-01-18 09:43 PM
(u međuvremenu)

Lili Lalauna

Lala lula luna lina
Ala luna lani lana
Ana lili ula ina
Nali ilun liliana

Lila ani ul ulana
Lani linu ul nanula
Anali ni nina nana
Ila ala una nula

Alauna lui il lala
Alilana lan lu li la
Nalu nilu nun ninala
Nala una an anila

ia



Vilojka
2010-01-18 09:53 PM
Bosna NIJE zemlja mrznje i straha.
Glupost je (iz)reci tako nešto za bilo koju zemlju.
Makar dolazilo i od Andrica:)
D_T
(%)
2010-01-18 10:06 PM
Vilojka, nije, Andric to nije ni napisao kada se radilo o vidljivom svetu, nego o skrivenom ako si shvatila.
D_T
(%)
2010-01-18 11:21 PM
Kako je Andric ipak primio tu Partijsku knjizicu mogu da zamislim,.. pa evo kako; prisao mu partijski sekretar koji tu u svari i nije bio partijski sekretar nego jedan stari iskusni lisica - udbas, chicha, i upitao ga uctivo, ljubazno, ali na Engleskom jeziku i vise jednim mirnim, popustljivim tonom: „ ...Tito asked you,.. personally,.. please?...” i tu je on, Andric, morao da popusti, bio je dirnut,.. čak je možda i neka suza kanula, ne znam, ne secam se tačno...
D_T
(%)
2010-01-19 12:07 AM
...a mogao je Tito i sam da dodje, uspravi tu svoju debelu masnu guzicu iz te njegove mastiljave fotelje i sam da mu kaže ali kratko, jasno i otvoreno,.. znaš šta burazeru; ja sam diktator, ti si diktator, „ja saosecam”, „ti ne saosecas”; nasa zemlja je u krizi, to znaš... mislim da treba da primis tu nagradu!
No-1
2010-01-19 12:07 AM
D_T,hvala na smehu:)

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota”, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.
Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute” objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum.
Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza”.
S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica”. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja” i „Žena od slonove kosti”), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa” i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar”, „Ljubav u kasabi”, „U musafirhani” i „Dan u Rimu”. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu” i „Rzavski bregovi”. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica” i „Čudo u Olovu”. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci”, „Ispovijed” i „Most na Žepi”. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja”. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana” i tekst „Učitelj Ljubomir”. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena”, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja”. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji”, „Na lađi” i zapis „Leteći nad morem”. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast” i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju”. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci”, „Žeđ” i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema”. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri”, „Deca”, esej „Razgovor s Gojom” i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli”. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac” i „Svadba”. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup” i „Likovi”, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića.
Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša” i zapisi „Staze” i „Vino” izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...” Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Odbija, takođe, da Srpska književna zadruga za vreme dok „narod pati i strada” objavi njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.
Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje” i „Pismo iz 1920. godine”. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu”, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu”. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik” (1950), „Znakovi” (1951), „Na sunčanoj strani”, „Na obali”, „Pod Grabićem”, „Zeko” (1952), „Aska i vuk”, „Nemirna godina”, „Lica” (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra” pojavljuje se 1956. godine.
Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - ilicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama”, „U zavadi sa svetom” i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji”.
„Za epsku snagu” kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje”, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.
Kliknite ovde ako želite da vidite audio-video zapis dodele Nobelove nagrade u ASF formatu pomoću Windows Media Player-a. Fajl je veličine 749 kb.
------>
MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
2010-01-19 05:49 AM

Merlin, hoćeš da kažeš da je SFRJ u to vreme zajedno sa Andricem vodila racuna o međunarodnoj politici :)

****

Samo to, ni u snu nešto drugo.
:)
SeaLion
2010-01-19 06:31 AM
Ova pjesma kao da je napisana na starobosanskom. Jesam li u pravu?
Minodora
(kustos)
2010-01-19 07:09 AM
ако смо још увијек код Андрића и Босне...

О трагично завађеном свијету Босне И.Андрић
у приповеци Писмо из 1920:

„Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите
колико мржње има у вашим љубавима и заносима,
традицијама и побожностима.
Код вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на
сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијанцима се
јавља убилачка мржња на цео свет.
Они који верују и воле – смртно мрзе оне који не верују,
или друкчије верују и друго воле.
И, на жалост, често се главни део њихове вере и њихове љубави
троши у тој мржњи”.

Vilojka
2010-01-19 11:35 AM
Evo kako bi to lijepo opisao Danilo Kis:

„..Danilo Kiš - O nacionalizmu

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se ”izrazi„, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.

Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova ”tajna„ da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.

Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe - nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.

Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše ”iz naroda i za narod„, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, ”nikog do boga„, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, ”ponos porodice„, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije - bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze.

”To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune„ - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija...

Poetika, knjiga druga, 1974.

”
Pseudonim01Below viewing treshold. Show

Pseudonim01
(Inos)
2010-01-19 01:13 PM
Nije fer, to nije u obaveznoj lektiri za onosvnu školu.
No-1
2010-01-19 01:39 PM
Minodora
(kustos)19. januar 2010. u 07.09ако смо још увијек код Андрића и Босне...

О трагично завађеном свијету Босне И.Андрић
у приповеци Писмо из 1920:

„Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите
колико мржње има у вашим љубавима и заносима,
традицијама и побожностима.
Код вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на
сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијанцима се
јавља убилачка мржња на цео свет.
Они који верују и воле – смртно мрзе оне који не верују,
или друкчије верују и друго воле.
И, на жалост, често се главни део њихове вере и њихове љубави
троши у тој мржњи”.
********
Tačno tako.
No-1
2010-01-19 01:44 PM
Sto bi rek'o Cvijetin Nikic:
„Šta tu ima da se kaže
sve je već receno
šta tu ima da se vidi
sve je već vidjenoooOoOOOOoo”
__________________
„Dugotrajno robovanje i rdjava uprava mogu toliko zbuniti i unazaditi shvatanje jednog naroda da zdrav razum i pravi sud njemu otancaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremecen narod ne može vise da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od ocigledne stete”.

Ivo Andric
__________________
Nepravda, pa to ti je...
No-1
2010-01-19 07:16 PM
http://www.youtube.com/watch?v=HYZr8MZFOwc&feature=related#

Amin!
No-1
2010-01-19 09:37 PM
Bosni.

Bosni treba topli ljudski pogled
Hladna zemlja ispod hladnog neba
Na zrake sunca spustio se led
Zemlja ćuti promrzlom klicom
I čeka topao ljudski pogled

Hladna sadašnjost grči se u klupko
Budućnost i prošlost prekrio je led
Izgubljeno vreme promrzlim tokom
Traži topao ljudski pogled

Hladne metafore i hladne kletve
Molitve i pesme zarobio led
Uvenula i promrzla reč
Vapi topao ljudski pogled...
No-1
2010-01-20 03:18 PM
Muslimansko-bratoubilacki rat (Avdic vs. Alija)

Ajde sto je Alija Izetbegovic vodio rat protiv Srba i Hrvata, ali zašto je vodio rat protiv svojih, muslimana, ljudi koji su iste vere i nacije kao i on?
I, kakav je danas odnos među pristalicama bivšeg komandanta Fikreta Avdica (Babo) i pristalica Alije Izetbegovica u Velikoj Kladusi i FBiH?

Ne videh kod Babine vojske mudzahedine.
Čini mi se da je Avdic ipak bio liberalan musliman u odnosu na Aliju Izetbegovica koji je autor islamske deklaracije i tata mudzahedinskog odreda.

Bosna je divna zemlja..?
sharlota
(bez zanimanja)
2010-01-25 10:50 PM
niko bosnu nije bolje opisao nego ivo andric.
onakvi smo kavim nas je on vidio.

p.s
(alija je bio proiranski orjetisan, homeini mu je bio idol)
totalizator
(trgovac)
2010-02-05 11:21 PM
Slazem se da Bosnu niko nije bolje opisao od Andrica.Ima tu jedna stvar koja mi nije jasna,čak mislim da je to „kukavicije jaje”.
Kod Andrica je vazda nekakav fratar franjevac,turski vezir itd-dakle likovi od dolaska Turaka u Bosnu naovamo.Nigdje,apsolutno nigdje nije dotakao onaj period prije dolaska Turaka.
Zašto? Iz jednostavnog razloga-tada u Bosni nije bilo nikog osim Srba-e to je Andric trebao da kaže jasno i glasno.
Naravno da je on moj favoritni domaći pisac.
Comment Remember this topic!
Looking for Tassel Keychain ?
.