Sneg je veceras cisti sve pred sobom, neciste misli, prljavi vazduh i poput andjela svevisnjeg odlucio je da prekrije krvave tragove u snegu gde se jedan Zivot okoncao igrom slučaja, kako to obično biva.
Odlucio je da zaveje benzinske pumpe i otera bludnike na pocinak i macore u njenom komsiluku sto danima pozudno zavijaju. Odlucio je i da zvezde zaledi, svetlost da zgasne, usamljene kamiondzije da zastrasi, pekare da spasi bar jedan dan, nesrecne da utesi pokazujuci Boziju volju.
Uveo je tisinu, autoput je blokirao, i bludnike razalostio.
Otkazao je sve striptiz barove, policajce je kazno za prebrzu voznju a vatrogasce zakljucao i naredio da ne brinu od bilo kakvog pozara.
Uporne klizace je oterao sa osvetljenih klizalista a umorne kamondzije naterao da predahnu. Zaveo je red i zaledio zvezde do daljnjeg.

Jedino nije uspeo da da otera devojku na pocinak, ona je umorno redjala slike sa Tv-a pokusavajuci da sklopi sliku sa smislom i sa redom. Boje su se ponekad uklapale ali ne i misli, pa je pocinjala iz početka, da bi zatim sklopila misli ali ne i boje.

Macke su zavijale pozudno prkoseci razboritom snegu a ona je gledala u praznicne svetiljke i odbacenu jelku kroz prozor. Slike su visile oko nje na zidovima, na vratima , sa plafona. Slikala je samo žene, lepe, usamljane, zavodljive, tuzne, dominanatne, uspesne, ruzne i lepe kao Boginje. Voce je bilo kao pravo, sveci su dostojanstveno citali svoje molitve živima i mrtvima.

A ona je i dalje pokusavala da poredja slike po boji i po smislu ali sasvim bezuspesno.

I ako sto to uvek biva u prirodi, od silne muke pocela je da drema. Usnila je san koji se stapao u mnostvo drugih snova. Slike i portreti su oziveli i poceli da prigovaraju. Devojka sa jabukom je zavapila, ja sam previse hladna, učini me toplijom, žena sa velom preko snenih ociju je zakukala, moje oci su previse svetle zatamni ih velom da sakrijem greh.
Devojka sa cigaretom je zaplakala da ne želi da duva dim u crveni cvet a žena koja je licila na Ruskinju je besno odgovorila da nije sklopila ruke da se moli Bogu nego da nadje muskarca njenog zivota.

Kuca u Vojvodini je vapila za ljudima, samo nas topole pored kanala upotpunjuju a gde su ljudi?
Gde je tisina ravnice?
Jabuke su vapile za drugim vocem, tropskim i zalile za svetloscu, Sveci su se molili Bogu i tražili oprostaj za ljudske vrline koje je ona naglasila.

Svi su uglas prigovarali a ona je zavaljena u fotelju mrljala polusanjivo.

Svi ste Vi plod moje maste, želeli vi to ili ne. Devohko sa csom od mentola, ne trazi svetlost jer tones u beskraj, devojko sa jabukom ne trazi toplinu kad ti hladnoca isparava iz duse. Zeno sa velom ne krij oci jer one zrace zenstvenoscu i pozudom a ti zeno sto pusis ne zali cvece jer udises plucima dim ovog sveta. Ruskinjo ne trazi nemoguće tvoja dusa vapi za Bogom, bas kao i moja a vi jabuke i drugo voce šta će Vam svetlost kad Vam je vek kratak a učinak beskonacan.

A vi sveci, Sveti Jovane i Georgije zar Vi niste bili obični ljudi odabrani Bozjom voljom a ti vojvodjansak kuco zar nisi usamljen u toj ravnici, sto vapis za ljudima, kad oni odose ne druga mesta. u druge kuce, sa tobom mogu samo da placu visoki jablanovi i topole da sume. Nisi ti kriva sto su te napustli ali prihvati svoju samocu kao neminovno i ne rusi se pre vremena, Blato i voda su tvoj duh od čega je i Zivot nastao. udomi pse lutalice i usamljene vrane. Zastiti sljive i grozdje do leta. Udomi nesrecne i odbacene, sakrij ljubavnike prezrene i usreci stare i bolesne.

A kanal će i dalje da tece kao što se i Zemlja vrtu u svemiru.

Snevala je ona zavaljena u fotelji ispred televizora gde su se redjlale skila bolesnih, siromasnih, nesrecnih, gladnih.

Snevala je ona i ne primetivski kako je neko sve to poslagao po redu, po smislu, napravio remek delo. Sve je imalo smisla a kraj je bio nemovan za sve.

A sneg je i dalje napolju vejao cisteci vazduh, prekrivajuci tragove krvi, pruzajuci utehu usamljenim vozacima kamiona, stedeci pekare od rada, i bas kao u bajci nagovestavao je srećan Kraj, srećan zavrsetak jedne godine, prekrivajuci osusenu jelku, i izmet pasa koji su a naterali svoje gazde da se lise sna.

Jedino su cistaci prkosili belini vredno cistili belinu koja je pokusavala da učini Svet cistijim, jednostavnijim i belim. Belim kao mleko koje hrani slabasne.
I jedino su oni psovali i Sneg i Zimu i prociscenje i Boga i sve po redu.

A slikarka je konacno slozila sve delice i znala je kako da ih uklopi u sutrasnji dan.

Dan kao i vsaki drugi.