najs

Previse je previse?

Auuuu... Ali, baš auuu!

Podigao čovek srpsku satiru. Visoko. A i meni za oko zapao.
Milo mi nešto što sam saznala i za njega.
Ne može Radiša da oprosti „Slobi” što je bio mobilisan, pa mu se smejulji al' u sebi, ne preglasno, jer šta će ako Rumenko osvane po drugi put među Srbima? Što se divim svima koji su post festum jaki na peru, to ne umem iskazati rečima.

Naravno da ga, kao i svakog mentalnog provincijalca, žulja kuća na Dedinju. Kulturno rečeno, heblo ih Dedinje. Dosadili su više frustracijama da si Neko&Nešto tek kad se tamo naseliš, pa im je po difoltu loš svako ko tamo zanoćiva i tamo se budi, a to nisu oni lično.

Ovo dopisivanje Temišvara i Beča tako je umobolno da sam zgrožena. Nemamo mi ko će da nam ga dopiše kako mu se nadigne, i kad mu se nadigne, i šta mu se nadigne, i dokle mu se nadigne... Zato valja da lovorom ovenčamo Radišu. Taj će u ime svih nas priznati i ono što njima ni na pamet ne pada da nam imputiraju.

Ali, naš Jupiter u liku Radiše poručuje volovima na svom komadu virtuelnog Dedinja: „Ova strana je... otvorena za druge autore - uz jedini uslov da ne sadrže uvredljive tonove niti političke komentare”. Razneži me čovek tako suptilnom gadljivošću na politiku. S' nogu me je obalio kad sam skontala da piše satiru pod pseudonimom, pa onda ide okolo, nosa te iste tajne knjige i dere grlo&opanke vičući da su to njegova dela.
A ja mislila sam da se pseudonimom, kao britko pero, štitiš od progona vlasti, države i domovine, a najviše policije. E, plavušo, za tebe ni radna soba ni kuhinja nisu...

Onom nesretniku pod lipom neka je lak počinak u zemlji ovakvih balvana koji ne prave razliku između ovna predvodnika i šefa države, politike i razbibrige, istorije i trenutka, književnog lučnoše i šegrta koji dalje od pritiskanja meha nikud neće otići. Ne zato što ga kalfa ne voli. Nego što kalfu nema, a vatre se plaši.

c

Svetomire,

vidim da su i Srba i Radiša iz Knjaževca i pitam se samo gde im je u tom književno-kritičarsko-izdavačkom poduhvatu onaj takođe knjaževački politički podobni prof. Dr.sci. dr socijalne medicine koji je prodavao sir na faksu u Beogradu i istovremeno učio fine gradske manire.

Od jaranskih kritika kakva je Srbina ne može se očekivati više nego da ovekoveči „starodrevnog mudraca” Radišu, za razliku od valjda novodrevnog mudraca. Toliko o Srbi i njegovom kritičarskom geniju iz boemske zadimljenosti duha, jer mi se Radiša ipak čini kao ključni lik u ovoj prepisci. Ne mogu opisati koliko sam se razočarala shvativši da taj ustoličeni starodrevni mudrac pojma nema o ženama. Ni jednoj jedinoj ženi, pa ni Živki, kad ošine muški pogled, ne bude „toplo pod pazuke”, kako tvrdi neuki Radiša. Ili je to neka njegova starodrevna satira koju može da razume jedino dobri kritičar Srba?

Ali ne sumnjam da će Radiša ići uzlaznom linijom. Vidi se da je u ponečem i uspešan, hoće ga, ide mu od ruke. Mnogo je lepo u tekstu povodom sahrane Šabana Bajramovića, hrabro i neustrašivo poput Marka Kraljevića, i satirično poput Domanovića, pomenuo da je predsednik republike došao na tu sahranu u košulji. Još lepše i nepokolebljivije je veličao Rasima Ljajića i onih 100.000 dinara koje je dao Bajramoviću pred smrt. Kao da to nisu bili budžetski novci. I kao da ih nije moja baka mogla odneti Šabanu samo da je živa. Neverovatna je sposobnost takvih ljudi da za sebe privređuju i u tuđem bolu. Kulturno rečeno: hebeš komemoracije i sahrane kad svaka bagra na njima trguje i profitira za života. U vreću, pa niz Dunav, bolje će njegova flora i fauna ispoštovati pokojnika nego neki starodrevni mudraci...

Mislim da se satirom ne može baviti uzgred. Zato što je ona način sagledavanja, življenja, metod borbe, karakterologija i mnogo toga još. Radiša se satirom ne bavi čak ni uzgred, nego ofrlje. U tome je i ironija i tragedija. Vala, i komedija.

Tvoja je potreba rodila moju.

Upita jednom neki mladić Sokrata kako da stekne mudrost. Sokrat mu odgovori da pođe sa njim.Uze mladića za ruku, odvede ga do reke, gurnu mu glavu u vodu i zadrža je ispod površine sve dok mladić nije počeo da se bori za vazduh. Tek tada popusti stisak.

Potom upita mladića šta je najviše želeo dok je bio pod vodom.
- Vazduh, odgovorio je mladić.

Sokrat mu, na to, reče:

- Kad budeš želeo mudrost onako snažno kao što si želeo vazduh dok si bio pod vodom, tada ćeš je i steći.