NAPOLIČARI

Nedeljni vikend parti, sa komšijskim konglomeratom dušanovačkih prekupaca, posvetih konzilijarnom obilasku buvljaku ljudskih duša. Pun sebe i sa saznanjem da to nije srpski hajdpark, a nije ni balkanska izmišljotina, jer Evropa poznaje tak'o vašarište još iz vremena istočne avanture Napoleonove soldateske, kol’ko da se zna gosn Sarkozi.
Ushićeno raspoložen što, na izvestan način, tj., obilazim Evropu i da ću iskoristiti suficit materijalnog blagostanja. Okačim se na stepenište Beovoza, kome je maršuta: „Skroz na skroz vozi vas Beovoz” – čak od podmoravlja pa do ravne Vojvodine, samosvojnih budželara.
Uzvrpoljih se, kanda me netko škakilja. Pogledam popreko džeparoša, potom dreknem iz sve snage: - Drž'te kriminalca! Za uzvrat dobijem blagonakloni osmeh sa izvinjenjem; - Oprostite ja sam gej. Na to, sastavim obrve i, ljutito odbrusim: -Ako, ako sinko, i to neko treba da bude. Zašto bi ti bio bolji od opštenarodnih predstavnika.
Izgužvan, k'o toalet papir u WC šolji, kroz otvorena vrata ispadnem na nogostup, pravo na debelguzog otpravnika, koji me dobronamerno oplajvazi palicom stop, dok sam klečao na kolenim, uz komentar: - Kud si navro govedo?
Okasneli cegeraši potiskuju me ka okruženom prostoru opsednut šibicarima.
-Majstore uleti s' evrićem, dobiješ dva. Šta je starkelja cvikaš? Briši ti si feleričan.
Krećem dalje, ugledam kartonski reklamni pano. Čitam: „Ovde možete kupiti jeftin, originalan i biološki sa certifikatom METAN, od pravog srpskog licenciranog tj. brendovanog pasulja. Proizvode pakujemo u limenkama i tetrapaku. Dostava vazdušnim putem do konzumenta, što no bismo rekli do pred nos. Daje se na znanje da je bez boje, ukusa, prepoznatljivog mirisa i neškodljiv. Upozorenje! Ne krešite šibicu upalićete guzicu. Proizvodi g-din Bulja, zadnja pošta Guzinovci iza Venerinog brega”
Kad' se bolje porazmislim sva je sreća da imamo dovitljive inovatore, naučnike, inžinjere... a bre, to su stručnjaci od ničega prave kule u oblacima. Šta će nama gasovod, pa još i ruski. Zar nam nije dovoljan jedan gazda koj nas drži pod napolicu. A i sa rusima, stvar je na dugom štapu.

r.

Pred Amerima svi gaće dolje!

Oni nikoga ne ...u.

OPET ĆEMO POBEDITI

Srbija je ponovo pred istorijskom dilemom: Kome će se privoleti carstvu? I to za nas ne bi bilo toliko strašno, da sporna dilema ne potiče iz Kosovskog ciklusa i pesme ''Propast carstva srpskog''. Samo, čestiti car Lazar imao je lakši i časniji izbor. Mogao je da bira između carstva nebeskog i carstva zemaljskog. A današnji srpski carevi moraju da se opredeljuju između carstva istočnog i carstva zapadnog. Između Rusije i Amerike. I kome god carstvu da se priklone, ishod će biti mnogo tragičniji i neslavniji od Lazarevog.
Ako odaberemo Rusiju, propast je zagarantovana. Jer, Rusija ne zna šta će sama sa sobom, a kamoli sa Srbijom. Ako pak, odaberemo Ameriku, srpsko carstvo će se svesti na Beogradski pašaluk. A pašaluk je mali, a paša mnogo.
Koje je rešenje najbolje za Srbiju i narod srpski?! Odgovor je isto toliko lak kao i odgovor na pitanje: Da li je zebra bele boje sa crnim prugama ili crne boje sa belim prugama?! Da se radi o Čedinoj zebri, definitivno bi preovladala crna boja, ali Čeda je u ovoj priči najmanje bitan. Najbitnije je Kosovo.
Oko ovog pitanja ne spore se samo srpki carevi, paše i begovi, već i lideri najmoćnijih svetskih sila, Medvedev i Buš. A mudri srpski narod, koga niko ni za šta ne pita, najbolje zna: Kad se posvađaju čobani, na...e magarac! Ali niko nema petlju da to javno i prizna. Ni posle šest vekova, srpski političari nemaju ni hrabrost Obilićevu, ni mudrost Lazarevu. Ni posle šest vekova, srpski političari nisu shvatili ono što je Vuk Branković znao još 1389-te.
Dakle, istorija se ponavlja, a mi novog cara Lazara još uvek nemamo. Deficitarni su i Obilići. O Jugovićima da i ne govorimo. Brankovića imamo na pretek, ali oni opet nemaju podršku u srpskom narodu sklonom inatu i kurčenju.
A hegemonistički i kukavički svet, vazda željan srpske krvi, sve više se priklanja Americi. Njihovi emisari obleću Srbiju kao vrani gavranovi iz Kosovskog ciklusa, i poručuju nam da je bitka unapred izgubljena i da će od srpskih svetinja i manastira ostati samo Ljubostinje i Pokajnice. Njima je neshvatljivo da se Buš odrekao svoga sata, a Srbi ne mogu Kosova?! A dok mi svetu i Albancima objasnimo da Kosovo nije Bušov sat – prođe voz za Evropu!
Ali Bog, pravda i Rusi su na našoj strani. A nas i Rusa, dosta je svima! Nema nam druge: Pobedićemo mi opet na Kosovu, kao i 1389-te!
r.

AKSIOM 2008

AKCELERATOR

Da! Pohlepna želja izrodi nameru,
Imperiju istrgnuti zloćudnom ameru.
Rašta? Mogu svašta sićušni kvadroni,
Žal' za čovečanstvo, ko suze da roni?
Dok podzemljem rovare crni eskadroni.

Ubogi za pokrovom 'ode, tražeć hleba, vode.
Drugi bi da unište sve šta majke rode.
Švajcarac bezbrižno otkucava vreme,
Zemaljski život k'o da im je breme.

Igraju se Boga i to tako „mudro”,
Prete galaksiji, zar to nije čudno?
Praskozorje najavljuju. Nova „Eureka!”
Mitski Orfej kliče: - Kraj je ovog veka.

Ako i sad grešim Bože smiluj se,
Oprosti,
nagledah se za života svakakih,
Gluposti.
a.

Guangjun-Li - CHINA


Vlast skrštenih ruku posmatra prekrštene

ruke.I na taj način ona odaje poštu žrtvama.d,m

MUVANJE

Odmeravao sam ga iskusnim okom, pošto sam obišao oko ogromnog zdanja, i shvatio da jedino pored njega mogu ući. Razmišljao sam koji od mnogobrojnih trikova da primenim ne bih li se obreo u hali punoj ljudi. Na ostalim punktovima obezbeđenje je bilo brojnije, a nekoliko pojedinaca je ostavljalo utisak kao da ume da misli. Ni ovaj momak ispred mene nije bio bez iskustva, ali mu je nedostajala oštroumnost potrebna da proceni sa kim ima posla. Sačekah najveću navalu i odlučno pođoh napred. Ponašao sam se kao da imam kravatu i tridesetak santimetara više nego što sam uistinu imao. Oštar pogled sam ostavio za odlučujući momenat kako se ne bi pre vremena istupio i izgubio na kvalitetu.
Ispred mene je izvesna gospođa prevrtala po tašni, toliko dugo da je i strpljivi mladić izgubio nadu u iskrenost njene potrage, a dinamika kretanja kolone poprimila izgled dosade. Uskoro je nervoza zahvatila čitav red i svi smo poželeli da ne pronađe svoju kartu ne bi li tim činom isprovocirala dežurnog redara sposobnog da joj, u trenu, izvrne matericu i usput prospe creva. ''Možda traži oružje!'' –pomislih u sebi spreman da upozorim radnika obezbeđenja i time steknem njegovu naklonost, kada mi pade na pamet da on u ruci drži ostatke bezvrednog papira. Dakle, pljačka je bila izlišna. Nakon beskrajno dugog natezanja jedan pronicljivi građanin primeti krajičak tražene ulaznice kako viri iz džepa, usko krojene bluze, senilnog posetioca i svi namah odahnusmo. Sada sam na redu bio ja. Pogledah ga prezrivo i procedih:
-Propusnicu nemam, ulaznicu takođe, ali ovaj đevrek je za tebe!
Već sam se gubio u čeljustima betonskog tunela dok je on, još uvek, prevrtao ustajali đevrek ne znajući šta da otpočne sa njim. Njegovu zbunjenost je iskoristilo nekoliko mlađih njudi i šmugnulo u unutrašnjost hodnika koji je vodio u dvoranu. Redarevo iskustvo mu je govorilo da bi učinio uslugu ostatku gomile, koja je neprekidno pristizala, ako bi pošao u poteru za nama. Još jednom je nervozno pogledao za mnom, ne bi li mi upamtio lik, a onda nastavio da cepa karte. Nije znao da imam veštačke brkove.
Hladan oktobarski dan ostao je napolju, a ja stupih u halu po kojoj se muvao vaspitan svet različitih godina proizvodnje i poneka vucibatina. Šarenoliki štandovi su nudili još šarenolikija izdanja maštovitih izdavača. Milenijumski sajam knjiga je trajao već treći dan, priliv naroda bio sve veći, a ja još uvek nisam uspeo da dođem sebi. Na muvanje sam naučio, to je bila moja prirodna sredina, ali se ovde niko nije laktao niti koristio snagu, veštinu, snalažljivost, kako bi došao do željenog cilja. Sticao se utisak da nikome nije stalo do prave gužve u kojoj je dozvoljeno psovanje, poneka čarka, pa i otimačina ako je potrebno. Odlučih da današnje pre podne iskoristim za upoznavanje sa prolazima, ulazima, izlazima, kako bih iskusno reagovao, ako se za tim ukaže potreba. Pomešan sa gomilom osećao sam izvesnu teskobu, skoro svrab, a svakojaki mirisi su kod mene izazivali nespokojstvo i pojačavali pritisak na već poremećen kardiovaskularni sistem. Nikako mi nije polazilo za rukom da se opustim i priviknem na prigušen žamor bez preteranih izliva emocija, izuzev piskutavog glasa pesnika koji se trudio da privuče pažnju prisutnih naglašavanjem važnosti njegovog dela za buduće srednjoškolske udžbenike. Baš tu ''obradih'' prvog klijenta zanetog lepotom pomenute poezije. Očekivao sam bilo kakvu reakciju koja bi ukazivala da sam otkriven, međutim pometnja je izostala tako da sam se jedva suzdržao kako ne bi jurnuo u nezadrživ trk, svojstven operacijama na železničkoj stanici. Led je probijen.
Upadoh u WC praznih pluća, kao da sam uistinu trčao, i odmah se okrenuh oko sebe ne bih li uočio lokalnu fukaru sklonu preotimanju stečenog imetka, kada primetih da ovde svi pišaju. Nigde ni traga od pedera ili bar jedne prostitutke što bi umanjilo moj osećaj nepripadnosti ovoj sredini.
Oborene glave blenuo sam u prazan novčanik. U njemu se nalazila fotografija dva dečačića kako se tiskaju oko mlade žene koja je zaljubljeno gledala u njih. Tragovi materinskih osećanja nazirali su se u uglovima njenih očiju. Vlasnica novčanika bila je švorc. Odlučih da se pomokrim iz besa iako mi je bešika bila prazna. Stajao sam nemo i zurio u pločice, dok sam simulirao pišanje, kada primetih nečije prisustvo u pregradi do mene. Obradovan skretoh pogled u nadi da ću videti nepristojnog perverznjaka koga bih mogao da pretučem i iskalim svoj bes, kada ugledah desetogodišnjaka zadivljenog veličinom mog penisa. Obrecnuh se na njega i usput mu pomenuh majku da bih odmah potom izleteo u popodnevnu gužvu. Nastavih da se muvam i sakupljam novčanike. Nisam birao klijentelu, što sam uglavnom činio izbegavajući stare i nemoćne, već udarih bez milosti kao zadnji ološ koji ne ceni svoju profesiju. Uskoro su mi svi džepovi bili zauzeti tako da sam morao da napravim pauzu iako je momenat bio idealan, a žrtve savršene. Usput sam naučio nekoliko pasusa iz postmoderne proze, i popamtio imena najznačajnijih esejista tako da se nije moglo reći kako u meni ne tinja glad za znanjem. Neke od pisaca sam i lično upoznao, a najljubaznijem izvrnuo džepove. Dan je bio van svih očekivanja.
Opet sam stajao u ''klonji'' sa glavom u rukama, dok su puni kotlići ispuštali vodu, a gospoda se bez pozdrava opraštala od svojih govana. Prolazili su pored mene zapušenog nosa dok sam ja pokušavao da saberem misli i pronađem uzrok ovolike bede. Prazni novčanici, sa po kojom fotografijom, završili su u kanti za smeće, a od obećavanog prihoda nije bilo ništa izuzev nekoliko metalnih novčića koje ustupih krezavoj službenici na ulazu WC-a. Udahnuh duboko i uputih se najbližem štandu. Izvadih novčanicu i pazarih ponuđenu knjigu.
Sa korica me posmatrao naslov: ''Izlaz iz ekonomske krize kao prioritet!''

..hm,nema kraja.

..ama,nema kraja.


Kad pravedni pred fukarom beže,
šta od toga može biti teže.
*
Niko nema šta Srbin imade,
jer on ima tri paralelne vlade,
prodaju mu maglu i ništa ne rade.
*
Devize i mozgovi stalno se odlivaju,
jedino „balvani”, plivaju li plivaju.
*
Zemljo moja mila,
vodi te Godzila.
*
Srbijicom bezbožnici hode,
Srbijicu bezbožnici vode.
Dok je tako, Gospod nikad neće
nama dati slobode ni sreće.