ЛИЦЕ НАШИХ СЕОБА

Усуде кобни потопе бескрајни
На огњишту ми зова и коприва
Пустиња над којом само мјесец сјајни
Бујад замајава сред предјела сива.

Бог је обезбожен ножевима кривим
Над хумкама дјеце сад љеске стасају
На путу без поврат'а и мртвима и живим
Ни вук не завија у мом завичају.

У мом Водотечу врјеме злобе тече
А ми се селимо у земљу из земље
Ни стада ни дима ни Нојеве барке

На јеле на букве пада зимско вече
Сред цркве сњег поје бјеле псалме мемле
Богу што нам неда чак ни наде жарке.

Ђуро Маљковић