Anakondo, ne kucaj tako jako...polupaces ovaj porcelan...

****

U suton,kada prve zvijezde i
prve gradske lampe sinu,
kad ljubavnik o dragoj sanja,
a pijanica o svom vinu

Ja tiho hodam pored kuća
u kojima se svijetla pale;
sva zla i nevolje i sumnje
najednom budu posve male.

I smiješim se u meki suton,
od zapaljenih zvijezda svečan,
i osjetim dubinu svega
i da je život vječan-vječan...

dc

Znam da negdje... daleko od mene...
postojiš...
u postelji nekoj...
budiš se i kradeš od sna,
malo moga
mirisa...

Bog nam je svjedok,
beskrajno smo se voljeli,
Nek' život nam sudi,
što smo ljubav ubili,
jedno drugo kaznili...

Strah me da te volim, kao nekada,
još ova duša tebi pripada,
strah me da te volim, kao nekada,
hiljadu tuga, sreća nikada...

hmh

:)
Ne volim NARODNJAKE..Ali,ali?

http://www.youtube.com/watch?v=1GdhJG2NJi4&feature=related

Pozdravche...Hej drugari!

.da dovrsim tvoju pesmu...?

... U tvojim mislima bi se budila. Da sutra umrem ne bi žalila. Jer ja sam ljubav života imala...?

umoran sam..begam.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš
žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će se u tebe duboko
otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti...

-Mika Antic

Sada si moja. Pocivaj svojim snom u mom snu.
Ljubav, bol i nevolja sada moraju usnuti.
Noc se okrece na svojim nevidljivim kotacima,
a ti si uza me cista ko jantar uspavani.

Nijedna neće, ljubavi, spavati s mojim snovima.
Ici ćeš, ići će mo zajedno vodama ovoga vremena.
Ni jedna neće sjenom zajedno sa mnom,
samo ti, uvijek ziva, uvijek sunce i mijesec.

Sada su ruke tvoje otvorile njezne sake,
ispustile njezne znakove, a ne zna se kamo,
tvoje se oci sklopise kao dva siva krila,

dok slijedim vodu koju nosis, koja me nosi:
noć,svijet i vjetar rasplicu svoju sudbinu
i ja sam bez tebe samo još tvoj vlastiti san.

PN

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublazit neće gorki san.

Podaj se pijanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena...

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđ0enja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
j. dučić

One day you'll cry for me like I cried for you, one day you'll miss me like I missed
you, one day you'll pine for me like I pined for you. ONE DAY YOU'LL LOVE ME BUT I WON'T LOVE YOU!!

:)

Tamo negde sa vetrom ide i dusa...!

Pokusaj da nađemsebe.„Kada umrem ostavite balkon otvoren”.

I šta ako ne zaboravim na vreme...?

A ako zaboravim da li to znači da se predajem..?

No ako razmislim, shvatim da sam ja zapravo presao 2.000 km samo da te zaboravim.
Banjaluka mi je u secanju sa snegom. Perfektne snezne pahulje. Prijatelji bi me docekali sa osmesima svakodnevnice i neskrivenog uzbudjenja ali i neke prikrivene sete.
Detinjstvo smo davno ostavili na uglovima prodavnica u koje su nas majke slale po hleb i mleko, na vrtuljcima na igralista koji bi nastavili da se vrte i onda kada bismo mi sisli, na izbledelim razrednim fotografijama, u sveskama sa drhtavim rukopisima i prvim racunima, no u srcima naše detinjstvo i dalje živi.
Usli smo u prve zone problema. Dobili prva pitanja koja nam se roje u umovima. Grickali smo nokte u zadnjim klupama pred testove, i izlazili na visokim stiklama subotama. Grlili neke manje važne drugove i drugarice, ispijali kafe sa vaznijima i pustili da vreme tece.,,a danas..?

I sada kada se vratih/smo shvatih/smo da je nas malogradjanski mentalitet razbijen kao stakleni stit i da je sve mnogo drugacije.
Ako se već predajem i predaji i zaboravu, shvatih danas pod banjalučkim snegom da nema njih puno koji brinu o mojoj predaji...
Prijatelji blede u snegu i uskoro, dok trepnes, napravis grudvu od njihovih srca.Eh,secanja nasa.
L.

LJUBAV JE STIH!

Ne dam bolu da me slomi
ne dam suza da mi krene
kada neko,ime ti spomene

Ne dam srce da me boli
ne dam tuga da me prati
kako mi je,nećeš to saznati

Ne dam niko da me tesi
ne dam niko da me zali
niko ne zna, zašto smo se rastali.

Kmadic...samo komadic...

****

I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
...
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umiješ da se voliš...

vp

Tisina.

Oh give me the words
Give me the words
That tell me nothing
Oh give me the words
Give me the words
That tell me everything

In a manner of speaking
Semantics won't do
In this life that we live
We only make do
And the way that we feel
Might have to be sacrificed

So in a manner of speaking
I just want to say
That like you I should find a way
To tell you everything
By saying nothing

Oh give me the words
Give me the words
That tell me nothing
Oh give me the words
Give me the words
That tell me everything...

Vremena za naše susrete je sve manje
eto, videćemo se tek u subotu
A mene užasno muči drugo pitanje:
Koliko još vremena i susreta imamo u životu?
Zamisli ovo: Ti i ja, u braku!
Zamisli svu lepotu te scene
Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku,
nego – slika, a na slici – ti do mene…
...
j.n.

Kad bi čovjek mogao reći ono što voli,
kad bi čovjek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svjetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovjek mogao razoriti svoje tijelo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam zamišljao,
onaj, što svojim jezikom, svojim očima, svojim rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu, svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i tijelo plove u njegovu duhu i tijelu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,
da te ne poznam ne bih živio,
da umirem ne znajući te, ne bih umro, jer nisam živio.

lc

Kao što magla ne ostavlja ožiljak
Na brijegu tamnozelenom
Tako moje tijelo ne ostavlja ožiljak
Na tebi, niti ikad hoće.
Kad se vjetar i sokol sretnu,
što još se može zbiti?
Tako se ti i ja sretnemo
Okrenemo se, i utonemo u san.
Kao što mnoge noći traju
Bez mjeseca i zvijezda
Tako ćemo i mi trajati
Kad jedno od nas bude daleko.

lc

:)
Otiso si,e pa nexi.Da si bio barem Sexy.Jest da ti je svaka dala,e ja sam te ZafrkaLA!!!Bas je lepo sad bez tebe i na kraju ko te ...E!!!

:)

„Strašno je vidjeti čovjeka koji vjeruje da je potpuno i nesumljivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvijek – kazao je – nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se mjenja ovisno o ulozi koju trebamo odigrati u životu: masku profesora, ljubavnika, intelektualca, prevarenog muža, junaka, nježnog brata. Ali koju masku stavljamo ili kakava nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas niko, baš niko na svijetu, ne posmatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahtjeva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovjek tada suočava s Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savješću. Možda niko neće oprostiti onome ko ga bude zatekao u toj krajnjoj i suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja, jer ona otkriva nezaštićenu dušu...”

es

http://img1.uploadhouse.com/fileuploads/4243/424300159f3066993d7d980a27cde68157defad.gif

:)

Samoca je poput kise.
U veceri iz mora se dize,
iz ravnica pustih i dalekih stize,
ide u nebo gdje je uvijek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Pada prije neg svjetlost je izasla,
kad ulice se okrecu spram zore,
i kad se tijela sto nisu ništa nasla,
razocarano dijele puna more,
i kada ljudi sto od mrznje gore,
u postelji jednoj moraju da noce.

Tada dolaze valovi samoce...

da NO-1 ne bude sam...

Jednom će iz mog groba izrasti
Bezbrojni crveni tulipani
I goreti rumenim plamenom.
Ne čudi se tome najlepša;

Seti se, koliki je silan žar
ljubavi, tebi posvećene
goreo nekad u živom čoveku,
kad mrtav još toliko plamti.
msh

http://s1.trosjed.net.hr/trosjed/avatari/175482a_0_8Jy0r.jpg

:)

U ljubavi svi smo gresni..?

http://www.youtube.com/watch?v=iF5JjE0wwjM&feature=player_embedded#

http://s1.trosjed.net.hr/trosjed/avatari/175482a_0_8Jy0r.jpg

:)

http://mail.google.com/mail/?ui=2&ik=819e326597&view=att&th=125b6fba6a20d33c&attid=0.4&disp=inline&realatti...

: )))

Spiram te sa kože,
Sa minulih ljeta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Riječi te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pjesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački snijeg,

Proklinjem pjesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vjetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

pz

http://www.youtube.com/watch?v=TNpJF5ciPYE&feature=related
pozzz

..yes,ah:)

ČEŽNJA

Gdje ste?... Ja budan na prozoru stojim
Naslonjen čelom na staklo... Sve spava...
Noć sjajna, kô da po oknima mojim
Polako šušti vaša kosa plava...

U ove čase zvijezdâ i snovâ
U vašu baštu ja sam dolazio;
Mirisao je jorgovan i zova,
I mrki čempres povijô se ti'o.

U ove čase vi ste ruža bili,
Ja leptir bio što na cvijet pada;
Ah, vaše kose, oči, smijeh mili,
I vaše tijelo i ljepota mlada

Opiše mene... Mi bjesmo u raju,
Jabuke slatke berući sa grana...
Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju
I rasipa se miris jorgovana.

No sve je prošlo... Kô jablan bez rose
Sam ginem sada i u čežnji stojim...
Noć, sjajna, kô da svila vaše kose
Polako šušti po oknima mojim.

1905.
a.s

Aha...pesmu u kojoj bih...?

Hvatao korak prema sreći dok u uglu tuga drema uspavam je s dve-tri reci sada si sa mnom, tu mesta joj nema Mislio sam da me ljubav vise nikad neće stici ali evo te ovde...

:)

Proći će jednom ovi dani, mirna će pasti noć
mi ćemo opet biti sami, niko nam neće doć'.
Proći će jednom ova ljeta, sakrit nas hladan dan,
otići s tobom na kraj svijeta jedini moj je san.

Proći će jednom ove tuge zauvijek pokraj nas,
večeri naše bit će duge, čudan me zove glas.
Proći će jednom ove boli, nestati njihov trag,
ali u srcu koje voli ostaje spomen drag.

Proći će jednom ovi sati, k'o iznad krova dim,
hoće li ljubav da se vrati s tobom il' možda s njim?
Proći će jednom ove kiše, krenuti kasni vlak,
slomljena grana što se njiše zadnji je pozdrav i znak.

Proći će jednom ove zime, umorna bit ću tad,
nitko mi neće znati ime, zavičaj niti grad.
Proći će jednom ova jata, preletjet more i svod,
taj što se topi slamku hvata, a druge odnosi brod.

Ko će mi tamo ruku dati
da li to iko zna
veliko sunce što će sjati
tražimo ti i ja...

zs

HVALA:)

Dolazi Zima...
... omota me svojim hladnim dodirom...
kristalno snezni ples ostavlja svu svoju raskos i lepotu...
Jedan dah misli...
...ispruzene ruke...
pogled u daljinu...
jedan korak
u sneznoj noći..

Ukori svoju dusu sedam puta
¤ price i pricice pesme i pesmice za velike i male ¤

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela, il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen…

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
„Oslobođenja”, ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća…

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao…

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše…

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

p.z

___________________________Da?

...yes,verijemo da smo tu negde...

... Na pola puta smo

i gubitnici i dobitnici...

Bez izdaje... Bez predaje...

Zakljucani u krletci svojih misli...


Sreću nemoj „silovati”...

Pobegni u Zemlju, gde pesma neće biti narudzba pijanog gosta...

Odgurni voljom... slomi stvarnoscu i veruj...

Veruj mi:)

xaxa..ama...ja sam tebe izmislio,po meri mog ludila:)))

pozzz

Pravi se da postojis.

http://www.youtube.com/watch?v=n7gtxFQZgz8&feature=related

Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i vječno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mjesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gdje bih najposle našao ono
Što sam oduvjek uzalud tražio ovdje:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha...

an

VRATI MI SE:)
Oci su ti smedje
ime ti je ???
mom si srcu mila
iako si s drugim bila

Vrati se ??? vrati
ne daj da srce pati
ja tuzan provodim noći
i cekam kada ćeš doći

Sretoh te jedne noći
hteo sam s tobom poći
ti si mi rekla neću
s tobom da delim sreću..why no?

Lutam kao ptica
od luga do luga
jer izgubih tebe
jedinoga druga...

Rijeka suza.
je potekla
sudbina je svoje rekla
da sve sto volis ne možeš imati
da se voleti treba srcem
a to se može izgubiti
tuzno je kad gubis
onoga koga volis
i kad molis
i kad volis.
zato ću nestati
možda će bol prestati
možda će nekoga manje boleti
da bi mogao voleti
jednog dana me vise neće biti
nemoj da vidim suze nemoj ih liti
budi jak imaj snage
ako skrate zivot osobe drage
na sve se to svodi
moj zivot neće biti vise na slobodi.

:)
Hvala B.
********

Ostani
Ostani mi daleko,
osani mi čežnja,
ne zamuti se zlatna reko,
zato što te neko zagazi do gležnja.

otani mi ljubav,
ostani mi san,
ne nedj se za svet sav.

Ostani mi ljubav,
ostani mi san,
ti si prekrasan proletni dan.
Hladne su noći u decembru,januaru.
Sanjam tvoje poljupce…

Sanjam te okupanu u srebru,
anjam tvoje lice…
Ostani mi ljubav,
ostani mi san,
ne daj se za svet sav…

Ostani mi ljubav,
ostani mi san,
ti si prekrasan proletni dan.

Ovo nije ispovjest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podjeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mjera
po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

ma

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kad u nama bude
već mnogo jeseni i zima,
kad mi sjaj u oku izblijedi od kisa
i kad me možda vise biti neće..

Da li ćeš ponekad zaplakati nocu
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane,
na sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po nasoj njeznosti i ljubavi,
u kristalnim prozorima
u kojima spavaju magle..

Da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeca,
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca,
kad osjetis još jednom dodir moga dlana,
kad me vise možda neće biti..

A sve će biti kao prije
i ona rijeka plava
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli pobjeci..

Da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dviju ljubavi,
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni već stoljecima..

zk

Kad jednom sve prođe
I kad se zavrsi lutanje
I kada smrt konacno dodje
Ostaje cutanje
I nemoj sebe varati
Zavrsena su skitanja
Ne treba odgovarati
Jer ne postoje pitanja
Doslo je krajnje vrijeme
Polako, malo se odmori
Ovoga puta ne postoje
Nikakvi odgovori
Čak su i ptice odletile
I prestalo je cvrkutanje
Prazne ulice, prazna stanica
Ostalo je cutanje
Vise se ništa ne cuje
A čak ni saputanje
Posle kise, posle oluje
Ostaje cutanje

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati...

Povescu te tamo gdje vodim sve svoje snove
Kada me ceznje lome i dusom uzdasi zaplove
Tamo gdje vrijeme stoji i samo vjetrovi strasti huje
Gdje miris palmi more donosi i zalazak sunca se cuje

Povescu te na zvijezdu najsjaniju u nama
Kada u nenoj svetlosti nestane trag za nama
Tamo gdje se nemiri hrane rosom uzdrhtalih tijela
Gdje su čula strascu opijena u igrama leptira bijela

Povescu te kada mi osjetis dusu u svojoj dusi
Kada se i poslednji oblak koji nas razdvaja srusi...

U praskozorju istine gdje se ljubav suncem zove, krije se prestrasena ptica cija dusa ima obris mojih misli.
Tamo negdje iza dodira, gdje se krik njeznosti još uvek prelama kroz prizmu sreće, ako je nadjes uspavanu, probudi je pricom o pravdi.

Možda joj je samo teško da vjeruje u ljude...

http://www.youtube.com/watch?v=5GGNo2K9o94

:)

Ono sve sto znaš o meni
To je stvarno tako malo
U dv'je rijeci sve bi stalo
Kada pricala bi ti

Ono sve sto znaš o meni
To i drugi ljudi znaju
Sto mi ruku samo daju
Il' na pozdrav mahnu tek

Ne znam dal' dan će doći
Kad' ćemo sami ostati
Kad' ćemo dugo pricati
Jedno drugom sav zivot svoj

Jer ono sve sto znaš o meni
To je samo stara prica...

ad

..yes.
Oblik dlačica na njegovim prsima mnogo govori o njemu... Koji je on tip?
Pitanje Prekriven dlakom od glave do pete? ... bi se s njim rado valjale na sijenu, ne bi doživele strastvenu i burnu noć. ... Dan provodi hvaleći se svojim uspesima, voli se pokazivati, otkrivati svoje srce, jednostavno je slatkorečiv!

:)

..yes.
Zeljko Bebek - Nema Sanse Da Te Zavolim (Album: Niko više ne sanja) Šta je meni ovo trebalo ?

:)

Nema pesmice,ima pesme:)

http://4coolpics.com/pics/0011/027760011890.jpg

Morning!

ЉУБИМ ТЕ, ДУШО!

Сумрачак пада; тишина се свија,
У милу тоне васиона сва;
Вечерња звезда трепери и сија:

Весело све је - само нисам ја!
Немир ми стискô уморене груди,
Несрећно срце што љубити зна!

Кроз тиха поља срдашце ми жуди
Далеко тамо, у бајнији свет:
Да злато своје иза санка буди

Уз гласак фруле, уз уздисај клет...
Ил' да јој шапне поветарцем благим:
Љубим те, душо, више него свет!

1880.

ЕЛЕГИЈА

Hладна је јесен; и суморно вече
Над пустим пољем разастире мрак;
А студен ветар са увелим лишћем
Таласа, сече магловити зрак.

И нигде зрака од живота нема,
Пролетњи давно изумро је крас;
Кишица сипи... А из села малог
Вечерњег звона разлеже се глас...

И страхом срце учас се притаји
Гледајућ мутно на јесењи дан
Ах, шта су снови и бескрајне жеље,
Кад живот пада као тихи сан!...

1880.

ЉУБАВ

O што ме, срце, гониш ти,
И мориш духа моћ?
Сунце је зашло - мирно спи,
Тавна се спушта ноћ...

Да, тија поноћ шири лет,
Све жив о снева сан;
У светле снове пада свет,
И светли чека дан;

Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ!
Почињем песму ја
И те је песме силна моћ,
Младост јој име зна!

И стократно је срећан свак
Те песме ко је плен;
Живота у њој трепти зрак,
И бол је сладак њен!

О, пусти да њом певам ја
И срећу, бол и јад:
Јер тешко теби ако та
Изумре песма кад!

1881.
Војислав Илић

„”„”Prepričavanje uvijek poprimi vid spletkarenja. Čak i kad želimo da u sjećanju obnovimo neki doživljaj, tačno-onako-kako-je-bilo, upadamo u zamku najgore vrste spletkarenja sa sopstvenom dušom. Zahtjev za potpunom iskrenošću završi se nehotičnim domunđavanjem sa sobom, ulizički oduzimamo, dodajemo, prekrajamo, i laskajući i kad, navodno, sebe u sebi najviše opanjkavamo.
Sjećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvijek isti sadržaj, ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osjećajnost.
Zato priču o prošlom, dakle, govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mješavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj iskrenosti, sve stopljeno u plitku caffe-creme, u koju, umjesto šećera, sipamo gomilu spletki.„”„”

****

Pa sam sebe uvijas u plast magli od straha da te neko ne zaboli još vise...

СТАРА ПЕСМА

За мном стоје многи дани и године,
Многе ноћи и часови очајања,
И тренуци бола, туге, греха, срама
И љубави, мржње, наде и кајања.

Све то стоји на гомили тренутака
У нереду, по прошлости разбацано,
Док њу време вуче некуд, некуд носи
И односи без отпора и лагано.

Немам снаге да се борим са временом,
Да одбраним, да сачувам, не дам своје,
Него гледам чега имам, шта је било:
И све више, ништа више није моје.

Као мирис, као зраци, као тама,
Као ветар, као облак, као пена,
Одвојени дани, ноћи, лебде, круже
И прилазе у облику успомена.

Ал' кад мис'о и сећање буду стали,
Онда куд ће и коме ће они поћи?
Онда куд ће да ишчезну и да оду
Успомене, моји дани, бивше ноћи?

Па куд идем, да ли идем, је л' опсена?
Ко ме roни, кога носим, пре и сада?
За мном стоји чега немам, а преда мном:
Мртва прошлост са животом покривена.
Док будућност полагано покров скида,
Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.

ЊЕНО ИМЕ

Kад склопим очи — и то једном биће —
Нестаће свести где су моје биле
Идеје, мисли; и покров од свиле,
Поклопац, земља тело моје скриће.

Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облик иду час дубље, час плиће.

Све ми се чини да пре него вео
На мисли, снове и идеје сиђе,
У свести она јавиће се тада.

Бојим се да ће лица израз цео
Одати лик јој свету, кад ми приђе,
И име које не рекох никада.

УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

Jош једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јадâ.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема, већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости — о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам у пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука —
Знамења, да сам некад и ја вол'о.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом... да је да се спава.

И само каткад, ал' то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглени вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.

Владислав Петковић DIS

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.

Volim da se smejem...
ne možeš mi ništa.. :))

ОПОМЕНА

Важно је, можда, и то да знамо:
човек је жељан тек ако жели.
И ако себе целог дамо,
тек тада и можемо бити цели.
Сазнаћемо тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.
И само онда кад и ми тражимо,
моћи ће неко и нас да сретне.

ОДЛУКА

Живот је све нешто из почетка.
Јуче и прекјуче сутра не вреде.
Нема на свету два иста петка,
две исте недеље,
две исте среде.
Па чему онда разочарања?
Ако је једна љубав - ћорак,
Одмах се друкчије и лепше сања.
И кад си највише тужан и горак
неких се нових очију сетиш
и схватиш да летиш... дивније летиш.
Ко је то видео да дечак пати?
Да куња кмезав и да плаче?
Сваки пут мораш изнова знати
да волиш боље, да волиш јаче.
Не да се вадиш.
Не да се тешиш.
Већ да се истински до неба смешиш.
Нема на свету две исте среде,
два иста уторка,
два иста петка.
Све нове љубави друкчије вреде.
Живи се сваки пут из почетка.
Зиви се да се никад не пада.
Да будеш снажнији после олује.
И да се у твом срцу већ сада
100 златних звезда унапред чује.

ПЛАВА ЗВЕЗДА

Иза шума, иза гора,
иза река, иза мора,
жбуња, трава,
опет ноћас тебе чека
чудна нека звезда права.
Чак и ако не верујеш,
пробај тога да се сетиш.
Кад зажмуриш и кад заспиш,
ти покушај да је чујеш,
да одлетиш,
да је стигнеш и ухватиш
и сачуваш кад се вратиш.
Али пази: ако није
сасвим плава, сасвим права,
мора лепше да се спава:
да се сања до свитања.
Мора даље да се лута.
Тристо пута.
Петсто пута.
Мора дуго да се нађе.
Трећа.
Пета.
Мора у сну да се зађе
на крај света.
И још даље иза краја:
до бескраја.

Мора бити такве звезде.
Што се чудиш.
Пази само да је негде
не испустиш док се будиш.
Једног дана,
једне ноћи,
не знам када, али знам тачно,
изгледаће небо без ње
тако празно, тако мрачно.
И сва сунца,
све лепоте
и све очи што се јаве,
никад без ње неће бити
сасвим твоје сасвим праве.
Ја ти нећу рећи шта је
ова звезда чудна, сјајна.
Кад је нађеш - сам ћеш знати.
Сад је тајна.

/ Мирослав Антић /

Pozdrav svima:)

Enigma, šta se desilo sa temom „Žensko srce” na RK, kad sam htela da iskopiram tvoj uvodni post videla sam da je nestala; čini mi se da je najzgodinije ovde da te pitam.

Ostalima, izvinjenje za upadicu.

NE BIRA SE LJUBAV

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti možeš
niti preskociti dan.

Kao što ne možeš
tudji san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom casu
volim.
(Pero Zubac)

ЉУДИ У НАШИМ ГОДИНАМА

Људи у нашим годинама
улазе у љубав опрезно,
као непливачи у плитку воду,
као политичари у комбинације,
из чистог страха од поновног вољења,
из несигурности,
а они су занате љубави
већ добрано изучили
и могли би бити од слатке
поуке неискуснима,
но остаће заватрени
а сигурни и усправни на улици,
међ људима,
само ће у хладним ноћима,
сами и препознати одједном,
изаћи на зачуђен снег
и гласно заплакати.
/ Перо Зубац /

http://www.youtube.com/watch?v=zSpNuMi_7Ko&feature=related
http://www.youtube.com/watch?v=upCsx-A4Gtg&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=TVWs5k0XauY&feature=related

Pablo Neruda -OVE NOĆI

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati na primjer: „Noć je puna zvijezda,
trepere modre zvijezde u daljini”.
Noćnivjetar kruži nebom i pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene voljela.
U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me je, a katkada sam i ja nju volio.
Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osjećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.
Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvjezdana i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini neko pjeva. U daljini.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je želi približiti moj je pogled traži.
Moje je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noć odjeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi posljednji koje za nju pišem.

Чиста језерца

За свакога од нас на свету постоје места,
Куда долазимо на трен да се сјединимо,
Где ће сећање, као ред поштанског листића
Нама срце исцелити, када оно тамује.

Чиста језерца, скромне врбе,
Као девојчице, замукле у води.
Чиста језерца - векова зелени сан -
Моја далека обала детињства,
где се чује хармоника...

И ја журим туда, тамо се слива добро светло
И чамчићи на води, као сунчане мрље.
Одавде смо са тобом отишли у вртлог година..
И ево ја сам поново ту и ти ћеш се вратити.

Чиста језерца, скромне врбе,
Као девојчице, замукле у води.
Чиста језерца - векова зелени сан -
Моја далека обала детињства,
где се чује хармоника...
Једном ти ћеш проћи Булеварним кољцом,
И у сећању моме, срешћемо се, ја верујем.
И воде ће одразити познато лице,
И срце ће исцелити и успокојиће нерве.
Чиста језерца, скромне врбе,
Као девојчице, замукле у води.
Чиста језерца - векова зелени сан -
Моја далека обала детињства,
где се чује хармоника...
За свакога од нас на свету постоје места,
Што су нам кроз даљину година и ближа и дража.
Тамо се дише лако, тамо је мира чистоћа
Нас чини на трен срећнијима и млађима.
Чиста језерца, скромне врбе,
Као девојчице, замукле у води.
Чиста језерца - векова зелени сан -
Моја далека обала детињства, где се чује хармоника...

Игор Таљков

Ima Nešto u nama
što više ne stane u riječi
Nešto što dubinama morskim luta
i granice nebeske želi prijeći

Ne stane u ograničena slova
ne pomažu ni pridjevi ni obilje simbola
ni gradacije
Konstanta preskočila izdržljivost bola.

Za to Nešto i plava soba duše
prazna osta ,tako velika a premala
uzalud zidovi lavandom cvatu ,ružmarinom
uporno slobodi teži morskog vala.

Stih ne traži,ni blues gitare
ni tanga strast,ni mantre spokoja
tek blizine dodir i tišine zvuk
stapanje vječno naših boja.

Ima Nešto u nama
što više ne stane u riječi
i divljom snagom želi poteči
duša se u slovima izgužvala
u valove čežnje valja leći

ET

СВЕ ШТО ЖИВИ ОЖИЉАК ИМА

Све што живи ожиљак има
још из детињства, посебан, ран.
Да нисам песник, ја међ свима
био бих хуља и лопов знан.

Мршав и раста одвећ малена,
међ децом био сам увек херој,
често, често носа разбијена
враћо сам се под кров свој.

Уплашеној мајци, кад пред њу банем,
реч цеђаху усне крваво-тмасте:
«Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.»

Па и сада, када се без трага,
оних дана крв врела смирила,
неспокојна нека дрска снага
на поеме моје се излила.

На већ златне литерарне хрпе;
и у сваком ретку што се вије
огледају се некадање црте
кавгаџије, немирка, делије.

Ко и некад имам храброст мушку
ал нов корак мој се друкче слуша...
Док ми некад разбијаху њушку,
сада ми је сва у крви душа.

Не велим више мајци окрвављен,
већ том шљаму што церећ се расте:
«Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.»

РАСТАНАК

Вечер је обрве црне натуштио.
Нечји коњи стоје пред улазом холим.
Да нисам јуче ја младост пропио?
Да те нисам јуче престао да волим?

Не шкрипи више тројко задоцнела!
Наш живот оде без трага румена.
Можда ће сутра болничка постеља
Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други
Отићи одавде исцељених груди.
Да слушам песму кише у час дуги
И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заволим ли другу, нек буде ма која,
Ал и с другом, у сутону благом,
Причаћу о теби, о љубави моја,
Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна
Теко наш живот ружа неувела
О главо моја, главо моја бујна...
До чега си ме ти само довела?

Сергей Александрович Есенин (3.10.1895-28.12.1925)

...
trideset zima u grlu mi je plima
a samo ponekad u samoći vrisnem
ime koje sam ti smislio od milja
kad ga jeka vrati, brzo usta stisnem.

nakon one zime kad je bunt mog daha
i urlike vjetra smirivao tvoj glas
trideset te zima prešućujem svima
od reza spomena- u vinu tražim spas.
...
i.s.

Душко Трифуновић:

ИГРА

Играмо се ко ће кога
Ко ће коме стат у траг
Играмо се осим тога
Ко је коме више драг.

Играмо се ко ће више
Ко ће коме на реп со
Коме ли се црно пише
Играмо се –то је то.

Играмо се шале ради
Подижемо урнебес
Играмо се јер смо млади
Боље фрка него бес.

ЉУБАВ НЕМА БОЉЕ ДАНЕ

Љубав нема боље дане
све је сад и никад више
све што иза тога дође
дође само да њу збрише.

Љубав нема боље дане
нема сутра нема јуче
то је школа за лудаке
који мало теже уче.

Љубав нема боље дане
сама креће сама стане
сама пали сама гаси.

Нас уништи себе спаси
немој да јој бројиш мане
љубав нема боље дане.

ПАТЊА

Патио сам
више него ико
док се нисам на невоље свико
патио сам
није било лако
онда сам се средио некако.

Можете ли замислити мене
како патим због обичне жене
како трчим и носим јој цвеће
како молим
а она ме неће

Узео сам
колико је дала
пољубио
и рекао хвала
Опет видим црно ми се пише
јер сад патим што не патим више

ВЕЛИКЕ ВАТРЕ

Прво сам знао ко сам
А онда кренуо свуда
Где има и где нема
Што усамљени траже

Од свега дигао руке
Кроз зверка на опрезу
Кроз појас мртве стразе
Кренуо у ту језу

Што год сам горео дуже
Мање сам грејао зна се
Велике ватре служе
Да мале ватре гасе

ХИЉАДЕ ЧУДА

У свету овом са хиљаду чуда
сваки човек живи своје драме
И моја песма нека пође туда
у свему томе има нешто за ме.

И баш ме брига и све ме се тиче
јер песма која долази из таме
и речи њене на молитву личе
у звуку њеном има нешто за ме.

У руци која маше или прети
у ноћи кад су звезде тужно саме
у сунцу које никад неће умрети
у свему томе има нешто за ме.

(los snimak, steta)

http://www.youtube.com/watch?v=Njqqqfh4d-0

„Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moras praviti da je ne primjecujes pa će se kad tad okrenuti i otici, iako ti se u prvi mah čini da će zauvijek cviliti kraj stola... I, pazi... Poklonis li joj samo mrvicu paznje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu... I onda si gotov...

Jer Tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih musterija... I nikad te vise neće zaobici...”

Djordje Balasevic „Jedan od onih zivota”

DANI.

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si,il' nisi više
ono obično dete,
ono bezazleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

Rabindranat Tagore

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?
Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

БОСОНОГА ПЕСМА

Ово је песма
за твоја уста од вишања
и поглед црн.
Заволи ме ,
кад јесен дува у пијане мехове.

Ја умем у сваком новембру
да направим јун.
И немам обичне среће.
И немам обичне грехове.

Моја је срећа срнећа
а грешно ми је смешно.
Ако ме неко чачне
у ове очи плачне,
није то неутешно:

ја умем од суза да правим
кликере лепе, прозрачне.

Поделићу са тобом
сва моја шашава здравља.
Заволи моју сенку
што се клати низ дан.

Сутра нас могу срести
понори или узглавља.
Лудо моја зар не знаш;
дивно је немати план.

Изиђи из тог детинњства
као из старих патика.
Заволи мој осмех, дубог
као језерске воде.

Ево, и ја сам се изуо.
Под врелим табанима
растапа ми се асвалт.

Буди уз мене кад одем.

/ Мирослав Антић /

КАО ПЕСМА

ЈОШ СЕ ДАНАС, РОЂЕНА,
МОГЛО ПЛАВО ВОЛЕТИ
ТУ ГДЕ КОПНИ ДЕТИЊСТВО
И МЛАДОСТ СЕ ЈАВЉА.

СУТРА ЋЕ СЕ СИГУРНО
ЦЕО СВЕТ РАЗБОЛЕТИ
ОД ДРУКЧИЈЕГ ОСМЕХА
И ДРУКЧИЈЕГ ЗДРАВЉА.

ДАЉЕ ЋЕ ТИ ЗЕНИЦЕ
ЗЕЛЕНИЛОМ РАЂАТИ
И ЗНАМ ДА ЋЕШ
КАО СНЕГ
ИЗА СВАКИХ ТРАГОВА
ОСТАЈАТИ БЕЛА
ОСТАЈАТИ ЧИСТА.

О МЕНИ СЕ НЕ БРИНИ.
ПРЕПУН ДИВЉИХ ГУГУТКИ
КО СЕОСКИ ЗВОНИК, А
ВРЕЛОМ ДУШОМ ОПРУЖЕН
НИЗ ОБЗОРЈА РАВНА.

ЈЕДИНИ ЋУ ОСТАТИ
ЗУБАТ КО ХАРМОНИКА,
БЕЗ БОЛА У ОЧИМА,
ПРОСТ И ЈЕДНОСТАВАН.

ЗНАМ, СУТРА ЋЕ ДРУКЧИЈЕ
ТЕПАТИ И ВОЛЕТИ.
НАШЕ СТАРЕ ОСМЕХЕ
НИКО НЕЋЕ СХВАТИТИ.
МОЖДА ЋЕШ МЕ ТРАЖИТИ.
МОЖДА ЋЕ ТЕ БОЛЕТИ.
АЛ СЕ ВИШЕ НИКАДА
НЕЋУ ТУДА ВРАТИТИ.

ПРЕДГРАЂЕ ПОД ГРАНАМА.
ЗВЕЗДЕ СУ ОЛИСТАЛЕ.
ТРЕПАВИЦЕ СУМРАКА
УЗ ОКНА СЕ ПЛЕТУ.
СТРАХ МЕ ЈЕ ДА НЕ УМРУ
ОВЕ НОЋИ БЛИСТАВЕ
ЗАДЊА СВЕТЛА НЕЖНОСТИ
У ВЕЛИКОМ СВЕТУ.

/ МИРОСЛАВ АНТИЋ /

Draga... Moja draga...

Ne javlja se moja draga,
možda spava?
U jastuk joj uronjena glava...
Ne javlja se moja draga,

možda uči?

Ne ometaj je srce, muči!
A šta ako bolna je?
Klonula i ne može dozvati me?
Ako uzdiše mi ime,
drhti od groznice sred leta, kao u po zime?
Šta ako bolna je?

Sad kad promislim, nešto je bleda,
nazvaću je ipak radi reda...

Draga... Moja draga...

ZVIJEZDE U VISINI

Ne ljubi manje koji mnogo ćuti
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav on brižljivo čuva
za zvijezde u visini
za srca u daljini.

Ćutanje kaže: u tuđem svijetu
ja sanjam još o cvijetu i sonetu,
i o pitaru povrh trošne grede,
i o ljepoti naše svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noći
snim: ja ću doći, ja ću doći.

/ TIN UJEVIC /