Ето, та проста причица — закључиваше мој непознати сабеседник — не би заслуживала пажње да нема могућности да се она преведе на један посебни смисао. Не ваља је дословно схватити. Тај други свет и вртови у којима живи њен син, то је свет у којем живе наше мисли, успомене и осећања. Зар се то не види већ на први поглед, толико су то неземаљске ствари и стране нама самима, који смо само њихова котва на овом свету. И њен син из приче и није друго до њена нека мисао, љубав или успомена, јер шта су наше успомене и љубави до наша деца на неком другом свету? Све то, рекох, и зависи и не зависи од нас. Често морамо овде да се осмехнемо да би тамо у нашим сећањима или љубавима синуло сунце, овде да оплодимо жену да би се тамо, у нашим мислима зачела нека јабука познања, наше сузе на земљи понекад су разлог блата тамо негде далеко у нашој души... Можда ја не умем ни да ишчитам све што се из те причице може ишчитати, али...
— Али то није разлог да не попијемо још по једну — скретох ја разговор на другу страну, куцнусмо се и ја се с чашом окретох другима који су седели с нама. А при том сам мислио: овај и на дупету има уши, чувај га се!
Али, тај други коме се окретох (један од наших вршњака, иначе лопов да ће столицу украсти) одмах пређе на ствар и рече ми да је Атанасије Свилар (ето најзад и тог имена тако добро заборављеног) недавно био примљен с групом пословних људи из САД у аудијенцију код Председника. Замисли, Атанасије Свилар, тај исти који некад није имао пара ни да се ожени, а некмоли да купи новине, у Белом двору на Дедињу, код Председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије!
И мени је — настави он пазећи да нас гост из Америке не чује — Атанасије Свилар увек изгледао као неко ко има јајца а нема жуманца. Али, сам видиш, грдно смо се преварили. Замисли, тај се није чак ни презивао Свилар, него се звао Атанасије Фјодорович Разин. Ни мање ни више! Као неки руски кнез или козачки цар, што пије вотку држећи стакло зубима место руком. Није њему мати узалуд од најранијег детињства говорила ви! Елем, истина није ни у дари ни у мери, него у кантарском јајету. То руско презиме нашега Свилара остало је негде у Сибиру заједно са Атанасијевим оцем. Мати се вратила из Русије у Београд и ваљала се, кажу, по бурету, да не роди, али је Атанасије ипак угледао света. Тако, место да пије вотку и разбија чашу о мамузу, а тањир о таваницу, он је одрастао не знајући ништа о свом пореклу као бедни Таса Свилар што гледа својим плавим очима као кроз лед. Примера ради, никада није ни помислио да се шала о чувеном московском математичару коју прича цео Београд и коју можда понавља и он сам, односи на његовог рођеног оца. А што се тиче тог његовог оца, Фјодора Алексејевича Разина, за њиме су тамо у Русији остале раскошне московске одаје у којима је увек јесење поподне једне петроградске суботе и поменута
ШАЛА О ФЈОДОРУ АЛЕКСЕЈЕВИЧУ РАЗИНУ
У Стаљиново време у Москви је живео угледан математичар. Звао се Фјодор Алексејевич Разин, био је некада леп човек и добар певач, сада за песму изгубљен, носио је пуна уста сувих зуба и осмех као залогај држао у левој половини чељусти.
Како то бива понекад, поразе његових непријатеља у струци искористили су други, а његове сопствене поразе окренули у своју корист пријатељи. Одавно на универзитету, крепак иако једном ногом у старости, волео је да каже: сад вам сваки балавац има педесет година! Крајње несналажљив у свакодневним пословима, живео је отац нашега Атанасија Свилара осим света и толико заокупљен математичким пословима да су у Москви понављали његова поређења, као на пример: „Добро вино мора оставити у истима опор укус математичке грешке.”
Елем, тога Фјодора Алексејевича Разина једнога јутра посети у кабинету потпуно непознат човек. Носио је у рукама карте од оних начињених према иконама. Он одмах разметну карте по Разиновом столу, при чему свети Никола изађе први; потом баци свету Параскеву (Петку), св. Илију громовника и застаде код Голуба. Тај посетилац, сасвим млад човек, рече некако узгред и гледајући у карте, да професоров велики међународни научни углед намеће обавезе свима, па и самом Фјодору Алексејевичу. Одмах затим неувијено предложи Разину да уђе у комунистичку партију. Покупио је једним замахом руке све карте са стола, сем светога Николе, и закључио примакавши се Фјодору Алексејевичу:
— Сваку причу треба оставити да мало одлежи. Ако преко ноћи нарасте као тесто за хлеб, добра је. Ова твоја је одлежала и сада треба пећи. То би имало и међународног одјека...
Професор се бранио да се не разуме довољно у такве ствари, да је већ у годинама, да му време одлази на пројекте института, све је било узалуд. Посетилац се изракнуо страховито, хтео да пљуне насред собе, предомислио се, прогутао, али није издржао, него је ногом размазао по поду онај неизбачени испљувак.
— Узећемо ти то у обзир — додао је — не убијамо ми ничије време. Имамо ми шта да убијамо.
Узео је светога Николу и отишао.
Фјодора Алексејевича су учланили и добио је ускоро позив за први састанак. По њега је дошао вратар са факултета, човечуљак којем је увек плакало лево око, професоров вршњак и може се рећи, пријатељ. Уђоше у дуги ходник пун столица и дима густог да се може чешљати. Седоше и састанак поче. Професор чија је методичност и брзина била пословична, одмах узе да бележи сваку реч. Намештао је ногу у ципели вртећи њеним врхом и записивао. Тако је чинио и два наредна састанка, а на оном следећем јави се да говори. У међувремену, схвативши шта се од организације којој однедавно припада очекује у том тренутку, он је код куће разрадио систем неопходних мера које се морају применити ако се хоће постићи жељени циљ. Он је као математичар знао да се сваки дан лепоте у животу плаћа једним даном ружноће и све је своје закључке пренео у математичке формуле, које су неумољивом логиком бројева наметале решење.

II

Разин се збуни, осети се као да му је нешто спрало с лица обрве, бркове и уши, хтеде да спусти руку на кваку, али тада опази да је испод невероватног огласа неко оловком дописао:
Радња у најмању руку затворена.
Разин се насмеја с олакшањем, али од тога му мраз уђе дубоко у уста и он брзо настави посао. Поподне већ је био стигао до главног трга и ту га открише.
Мештани су одмах схватили да пред собом имају најбољег чистача снега од када снег пада у овим крајевима и упутише га право у месни одред за одржавање чистоће на улицама. Из пустиње се појавио непознати човек — рекоше — али тај уме с лопатом. Дали су му чаја, шећера и кашичицу, додуше бушну и с уврнутом дршком, као да је неко огромном снагом хтео да исцеди нешто из те дршчице, сузу, мало чаја или кап масла. Тек, он се угрејао крај пећи, сркнуо чај и забезекнуо се. Био је то чувени бели чај, који се у царској Русији продавао фунта за десет сребрних рубаља, а пси појени тим чајем постајали су тако бесни да су раздирали све што дохвате. Али, није стигао ни да се упита откуд овде и овима такав чај, а већ се поново нашао на снегу, овога пута у црној групи градских чистача. Ослушнуо је шта му поручује тишина која се управо завршила и прионуо на снег још жешће, схватајући да ће увече добити и преноћиште са осталима.
И тако је почео његов нови живот. Прао је чарапе снегом, пио чај од снега и чистио снег тако да је до краја зиме проглашен за најбољег у смени. Будио се са отисцима уха у пешкиру мокром од суза и бале, који му је служио уместо узглавља и бесомучно је чистио снег. Следеће зиме о њему су писале месне новине, а кроз две године појави се у престоничкој „Правди” белешка о његовим успесима. Постао је најбољи чистач снега у о кугу и један од најбољих у читавој земљи. Понекад је увече сањао дванаест бродова под именима дванаест апостола, или тринаест коњаника што носе распеће и балдахин, покушавајући да у трку стигну четрнаестог коњаника. Када га ухватише у сенку балдахина стадоше.
— Ко си ти? — упитали су га Христови ученици окупљени око распећа, онако из седла. — Ја сам четрнаести ученик — узвратио је непознати испод балдахина и Разин се пробудио. Лице му је било пуно некаквог песка, протрљао га је и закључио да су то осушене сузе из снова. Плакао је у сну за својим сином којег никада није видео, иако га је имао. Очигледно, још увек снови и сузе долазили су из његовог бившег живота, каснили су. А потом је устао и хтео да се лати лопате.
Али, тог јутра нису му је дали. Задржали су га у бараци. Дошао је да га види један млад човек. Крајеви обрва и бркова пажљиво су му били завучени под шал којим је увијао главу. Његов поглед паде по лицу Фјодора Алексејевича као прашина, младић скиде једнопрсту рукавицу и у руци му се појави упаљена цигарета. Ставио је цигарету у уста, извадио нож оштрен за левака и комад сланине, одсекао левом руком парче, пружио га Фјодору Алексејевичу и одмах прешао на ствар. Углед најбољег радника који ужива Алексеј Фјодорович (тако се Разин пријавио у свом новом месту и тако су га звали) обавезује све, па и самог Алексеја Фјодоровича. Треба зато да уђе у комунистичку партију. И то неодложно. То би имало веома добар одјек и изван места, шире гледано...
Разин се следио када је чуо овај предлог и мозак му је почео радити брзо, али он чу како се у прозор закашља ветар, па одуставши од размишљања рече:
— Али, драги друже, па ја сам неписмен, како могу бити такав у партији?
— Ништа зато, Алексеју Фјодоровичу, ништа. Имамо ми још таквих као што си ти. Наталија Филиповна Скаргина њима лепо словца показује, течај за неписмене води и вас ћемо тамо са осталим безграмотнима, па кад изучите, почећете и на састанке долазити, а дотле једно месец дана нећемо те узнемиравати.
И тако Фјодор Алексејевич оде Наталији Филиповној. Нашао се у лепој дрвеној згради, у ходнику затекао гомилу лопата и 24 пара чизама. Изуо се и сам и ушао у невероватно ниску одају пуну скамија. У њима су седела 24 полазника курса Наталије Филиповне, пушили су се онако мокри, гризли крајеве оловака и писали по диктату саме Скаргине слово и: коса танка, усправна дебела... Пећ је поцупкивала у углу и просипала воду пристављену за чај, Наталија Филиповна је седела иза стола и обратила се радосно новодошавшем, који је грбином одирао таваницу:
— Погињеш, погињеш главицу! Тако и треба пред наставницом. Зато се одвајкада ниска, што нижа таваница удара, да се не кочоперите. И посадила је Фјодора Алексејевича, понудила га чајем, при чему се видело да је Наталија Филиповна Скаргина у ствари стајала иза свог стола и да је таквога раста да изгледа кад седи као да стоји. Потом се окренула табли, из уха извукла комадић креде и почела час математике.
— Један плус један — писала је и наглас срицала Наталија Филиповна — један плус један јесу два! И то и у понедељак и у уторник, упамтите. И јуче су били и биће во вјек и вјеков два и само два.
У соби је било топло, пећ је почела да шета ко пуштена с ланца, сви су срицали: један плус један јесу два, Фјодор Алексејевич и сам је узео плајваз да прибележи оно са табле и тада не издржа. Он тек сада схвати да се, откад је узео лопату да чисти снег, не зноји више и да све то неисцеђено мора некуд из њега напоље. И први пут за све ове године не издржа. Устао је одлучно, одмах ударио главом о таваницу, изишао на таблу, обратио се својим предашњим самоувереним гласом Наталији Филиповној која је немо гледала у њега и рекао на запрепашћење свих присутних:

УСПРАВНО 1
Припремајући ову Споменицу нашем пријатељу, другу из школских дана и добротвору, арх. Атанасију Фјодоровичу Разину, алиас Атанасију Свилару, који је некада исписивао своје име језиком по леђима најлепше жене једног поколења, а сада га исписао златним словима у звездане књиге посла столећа, постао велики рачунополагач, чија ноћ носи десет дана, Уредништво је имало на уму да пуну истину о његовом животу и раду нећемо сазнати никада. Јер, како сам Разин каже, истина не подноси промену континената, а наше једначине увек касне за својом тачношћу. Грчко „не” не значи исто што и јеврејско „не”.
Треба одмах рећи да овде неће бити разматрана стручна страна делатности нашег Атанасија Фјодоровича Разина, архитекте и оснивача АБЦ Енгинееринг & Пхармацеутицалс — Цалифорниа. Довољно је рећи да су му снови бржи од снова других људи, да он сања брже од коња и да му телефони ржу ко пуна штала ждребаца јављајући о тим сновима. Заинтересоване за ту страну живота арх. Разина упућујемо на изворе неупоредиво позваније и потпуније но што могу бити овакве споменице, ма како састављене од срца некоме коме, како се каже, може да свира банда чим се почне умивати. Довољно података о томе пословању његовом и његове твртке дају: монографија АБЦ Енгинееринг & Пхармацеутицалс (Охио, 1981) и једночасовни документарни филм Цолорс Ин тхе Њорлд Њитхоут („Боје у свету црно-беле технике”), снимљен 1980. у Калифорнији.
Како је и када арх. Ражин стекао иметак од којег би могла живети поколења — не зна нико сем њега. А овде, међу његовим школским друговима, прича се тек толико да је он при првом одласку у иностранство купио једну столицу. Обичну столицу од гвожђа и дрвета. Била је то столица у неком бечком или швајцарском парку од оних што се изнајмљују за две паре на сат да би се могло поседети под свежом сенком кестена. Купио је, дакле, такву једну столицу, везану ланцем за дрво, али је није купио за дан или два, него заувек. Потом је у једној књижари на Булевару Сен Жермен у Паризу или негде у Цириху, где је волео да свраћа и ћаска с продавцем листајући књиге, затражио да купи једну од столица које су стајале посетиоцима на располагању. Нема он ништа против — одмах је умирио власника радње — да у његовом одсуству седа у ту столицу ко наиђе, али приликом његових посета, хтео је да има обезбеђену своју сопствену столицу у књижари. И имао ју је. Потом је купио једну столицу од плетене сламе у кафани хотела „Грабен” у Бечу и глад за столицама се пробудила у њему. Сву ноћ је нервозно чешљао браду, а дању куповао столице на све стране — узимао је седишта по биоскопима у Паризу, у возу на правцу од Стокхолма до Минхена купио је клупу, набавио је камене банке по гробљима од Цампо санто ди Генова до Мексика. Купио је потом у Лондону две наслоњаче у другом реду опере Цовент Гарден као и две скамије у лондонској катедрали св. Павла, купио је господин Разин једну клупу обложену баршуном у Лувру, стално место у авиону на линији Париз—Њујорк, једну платнену наслоњачу за расклапање и сунчање на броду који повезује Александрију са Хаифом, и најзад, после свега, купио је арх. Разин за баснословну своту седиште у италијанском парламенту, и то без икакве жеље да у њему седи ли не-дај-боже гласа. Купио га је само зато да у штампани каталог седишта, наслоњача, клупа и столица које се налазе у поседу арх. Разина, на широком подручју од бурманских храмова до цркве светога Петра у Риму, може да унесе и такав податак.
На сваку од својих столица, које једва да је икад употребио, ставио је металну плочицу са својим именом и презименом. На који начин је од те и такве куповине арх. Разин дошао до угледа и богатства та прича не каже. Прича каже само да је радио тако упорно да су му за ручком наочари често падале у спанаћ с овчетином док би смишљао своје будуће потезе. О томе, дакле, непознатом арх. Разину и о његовим пословима овде неће бити речи.
Овде се, у овој Споменици, ставља тежиште на порекло, живот и карактер арх. Разина, човека који је разликовао медитерански тип сна од кинеског типа сна, како рекосмо, архитекте који је једном рекао да је разлика између српског и хрватског језика у томе што је то један исти језик, с тим што је српски ретуширан у дорском стилу, а хрватски у стилу цветне готике, најзад, али не на последњем месту, биће овде речи о пословном човеку који је, као коцка, увек имао на располагању шест различитих корака. Осврнућемо се и на судбину његових родитеља, на оца, московског математичара знатног угледа, који је веровао да се ЏЏ век никада неће завршити, и на матер, Ану, рођену Николић, удату Разин, преудату Свилар, која је сина научила да живот није лек од смрти као што је смрт лек од живота. У овој Споменици биће посвећена дужна пажња и вољеној супрузи арх. Разина, Витачи Милут Петки, удатој Похвалић, преудатој Разин, чији чудни глас је одјекнуо на три континента и чије трепавице, као посуте пепелом, нисмо никада заборавили. Њен осмех који пробада образе пратио је арх. Разина оних првих дана када се још његова срећа смешила на њега кроз затворена врата. Јер, у часу када је већ био успео, арх. Разин је и даље доживљавао нешто као отпор материјала, инерцију судбине или прегревање времена. Сам прича како му тих првих дана у белом свету звона на вратима нису звонила под прстима, кошуље му се нису више прљале, али су се страховито гужвале на њему, био је снажан, могао је појас раскинути трбухом, али птице су му мекетале ко козе, а мастило није хтело напоље из пера када је требало потписати неки од уговора, који су већ достизали баснословне своте. Тада је схватио да човек не стари равномерно уз часовнике, него понекад за три дана више но за годину. Све се око њега понашало као раније, његове луле и даље нису вукле, над њим је летело небо пегаво од птица, као пастрмка, кревет се под њим извртао као чун и њега потапао у сан, он је и даље, као сви несрећни људи што чине, честитао пријатељима нову годину крајем претходне, да не би и њима као њему срећа окретала леђа, а његов пословни храм већ је био саздан, превисок и чудан, једне целе васељене и пупак и кључ, наследни вепар коме на леђима ничу траве; већ је добијао трку, а време око њега и даље је стајало, као што понекад и царско време у маглама хоће да стане. И једино су га хтели Витача и паре.

УСПРАВНО 5

Сећам се, у младости, када се још нисам презивао Разин као сада и нисам знао ко сам, док сам још живео у беди и под капом се умивао, затечем се једне вечери на некој забави. Стојао сам сам по страни и стидео се свог одела и својих година, када ми приђе домаћица и посади ме на један од оних старинских дивана што на својих шест ногу стално помало корачају по соби. Осећао сам се као у седлу, а девојка која је седела до мене гледала ме је нетремице, очима које су испрва биле топле, а онда су се на мени, као на леду, почеле хладити. Када се сасвим охладише, она рече да би ми радо испричала једну згоду која се десила њој и њеној сестри. И исприча.
Ја и моја сестра решисмо сјесени 1949. године да одемо у оперу. Они који су тада били млади памте обичај да се по лепом времену без капута изађе између чинова на позоришни трг у шетњу, па да се после врати у топло гледалиште на остатак представе. То се тада тако волело и вратари су дозвољавали да се са одсечком карте поново уђе. Те вечери давали су се Боеми, имале смо три карте, за нас две и неког нашег далеког рођака којег нам је мати натурила мада га нисмо познавале и дотле га нисмо ваљда никад ни виделе.
— Ко зна на који ветар му ради памет — приметила је моја сестра при поласку. Али он није дошао, из разлога који су њему јаснији но нама, и нас две уступисмо трећу карту. У оно време било је много потражње за оперским и позоришним картама, иако су оне биле веома скупе. Вече је било лепо, мада се хладило брзо, као вечера. Гомила младог бесног света тискала се пред позориштем кроз ветар пун лишћа и пегав као далматински пас. Приметисмо једног младића који је у оној гужви пио пиво из боце, ослоњен на сандуче с оперским огласом. На њега се некако сажалисмо и понудисмо му карту више.
— Фотеље, други ред — рече му сестра.
Он помисли да хоћемо да му наплатимо, учини му се скупо такво место и одвали:
— Нека, могу ја да свршим и стојећи.
Сестра се окрете од њега, али ја га убедих да му улазницу уступамо бесплатно. Он спусти недопијено пиво на сандуче, узе карту од сестре и уђосмо.
Обрве и бркове имао је блиставе као да су олизани. Био је љубазан, јако намирисан и могао је иначе леп нос да састави с брадом као што се понекад доручак састане с ручком. Рече нам да не воли позориште и да позориште не воли њега. Њему, вели, опера изгледа као подјаривање ватре трубама, свиралама и блех музиком, као дување у огањ најлепших песама уз помоћ божанствених гласова, а тамо, с друге стране, ватра као свака ватра, може се и балегом подјарити.
Кад представа поче, он је усред Боема тихо, тачно и веома лепо звиждао арије из Тоске. Кад смо после првог чина изишле у шетњу пред позоришну зграду, виделе смо и њега како опет пије пиво из своје боце. Али, на почетку другог чина није се појавио. Поред нас сада је седела нека бакица с пунђом пуном препеличијих јаја, како је у њеној младости ваљда била мода. Младић је био начинио добар пазар. Добио је улазницу, одгледао први чин не давши ни динара, потом продао бакици две неискоришћене трећине карте и одмаглио на пиво с новцем у џепу. Тако смо мислиле, али нисмо добро мислиле. После другог, на трећем чину поред нас се појави девојчица од десетак година отприлике, крезава и увезане руке. Донела је некакву књигу у позориште и листала је онако у полумраку једва обраћајући пажњу на позорницу. После представе дочекаше је пред излазом неки човек и веома дотерана жена. Младић је, дакле, продао и трећи чин и при изласку виделе смо га како лоче своју нову боцу пива купљену новцем од наше карте...
— Сјајна прича — приметио сам непознатој — хвала што сте ми је испричали.
— Хвала вам што се прича десила — узвратила је она загонетно.
— Не разумем — рекао сам.
— Зар нисте препознали причу? — упитала је она тада.
— Не — рекао сам неодлучно и сећање је почело да ми расте брзо као уши у ђачкој клупи, али узалуд.
— Тај младић који је пре толико година продао ону карту били сте ви.
— Ја? — запрепастио сам се. А запрепашћење је долазило од тога што се ја нисам могао сетити ничега сличног, а у исти мах сам знао, наравно да сам знао, да проклета ствар није измишљена и да је непозната говорила истину. Па ипак упитах:
— Откуда ви то знате тако поуздано? Да нисте побркали?
— Ако сам побркала ја, није и моја сестра, која вам је уступила карту.
— А где је сада ваша сестра? — упитах глупо, тек да нешто рекнем.
— Она је овде, седи с ваше друге стране. Заправо, тачно седимо као онда у опери...
И ја тада погледах ту другу. Имала је профил Гркиње, који ме однекуд подсети на Пушкинове цртеже лика Амалије Ризнић у рукопису Евгенија Оњегина. Иста госпођа Ризнић, помислих. Била је лепа, црномањаста, њене су усне могле дати пољубац који се зове „две зреле вишње, па слатка гусеница”. Спокојно се умивала у мом погледу док нас је шестоного канабе носило некуда кроз топлоту и дим. Био сам убеђен да је раније никада нисам видео, али у дну душе сам осећао да она мене познаје. Јер, тако је са рђавим утиском. Оставите ли икад у животу рђав утисак на некога, никада га после нећете препознати, а ствар ћете заборавити брзином којом се краде.

И тако сада долазимо до тог кључног места ове Споменице. Испод руба слике арх. Разин је написао: Cameila sinansis. Био је то предео сликан чајем. Занимљиво је имати на уму да га је сликао арх. Разин, дакле човек који је од свих живих људи можда најбоље познавао боје, њихову историју и технологију, јер његова твртка почела је, у ствари, с производњом хемикалија и боја пре но што се проширила на друга подручја. И баш он се потпуно одрекао боја, бар у оном класичном значењу речи. Арх. Разин употребио је овде очигледно четку од јежеве длаке; воду реке израдио је умачући ту четку у „тропанас” - мрки воћни чај — мешајући га са „слатком наранџом”, светлоружичасте боје и јаркоцрвеним хибискусом. Виногради су приказани у мрким бојама љубичастог „исопа” с камилицом; тако је добивена такозвана „поподневна зелена”. Небо је било сликано четком од телећег уха, јако разблаженим чајем „соучунг”, који је бран у мају, и брзо прженим зеленим чајем. Лотосов чај је послужио арх. Разину за сликање грађевине, а обала је насликана руским чајем који се служи са сољеним маслацем, и кинеским чајем браним на 2.000 метара надморске висине. Камен је дат такозваним „чајним шампањцем”, чувеним чајем „дарџилинг”. У десном доњем углу стајала је назнака:
ЛЕТЊИКОВАЦ Ј. Б. ТИТА „ПЛАВИНАЦ” НА ДУНАВУ КОД СМЕДЕРЕВА, ИСТОЧНО ОД БЕОГРАДА
Потом су следиле копије неколико подробно израђених грађевинских нацрта из различитих раздобља. Руком самог арх. Разина, на брзину и очигледно на лицу места, ухваћен је тлоцрт летњиковца, једне класицистичке зграде. Потом је придодат луксузно опремљен и печатом српског обреновићевског двора оверен план исте грађевине, али нешто проширене, с потписом арх. Јована Илкића, из 1897. и најзад један план под назнаком „Анекс уз Плавинац” са потписом арх. Богдана Богдановића.
Следеће странице дају подробан историјат летњиковца „Плавинац”. Арх. Разин бележи ту да је зграда на брегу Плавинац крај Дунава, неколико километара пре Смедерева, идући од Београда, подигнута по наређењу кнеза Милоша Обреновића, 1831. године, као летња резиденција српске владарске породице Обреновић. Зграда је окружена виноградима и имањем од близу пет хектара. У почетку је имала само конак и подрум, потом је проширена, на основу планова израђених за краљицу Наталију Обреновић. Арх. Разин каже даље да је 1903. године, после убиства српског краља Александра Обреновића, краљица мајка Наталија летњиковац и имање поклонила пуковнику Антонију Орешковићу, да је летњиковац шездесетих година овог века (између 1958. и 1961) уочи прве конференције несврстаних земаља у Београду обновљен за потребе маршала Јосипа Броза Тита, а на основу планова о грађевинском уобличењу, статичком осигурању и проширењу арх. Богдана Богдановића. Предметима из старих београдских породица који су откупљивани у то време, летњиковац је намештен стилским комадима, у њега су донета или рестаурирана ту затечена стилска огледала, лустери, светиљке, сатови (подни и стони, односно камински), канделабри, стакло, порцелан, керамика, племенити метали, теписи, слике, графике, географске карте...
У наставку дати су неки статички предрачуни и цртежи арх. Разина, каталогизиран је низ украсних предмета, слика и покућства — очигледно данашњи инвентар дворца на Плавинцу. Поред тога што чуди подробност ових описа и пописа предмета, и њиховог порекла, чуди и тачно уношење података где се који налази у Плавинцу.
Потом, свеска је неиспуњена све до пред крај.
Ту је, са унутрашње стране задње корице, арх. Разин почео испуњавати свеску унатраг причом о чувеним лепотицама из породице своје жене. Тако долазимо до историје јунакиње ове књиге, Витаче Милут, која је постала чувена под једним другим именом. Како сам напомиње, Разин је, пишући ове редове, упијао мастило брадом пуном прошлонедељног зноја, суза и бале. Та прича говори о лепим преткињама Витаче Милут, касније господе Разин, о њиховим љубавима, о грофицама Жевуским и Амалији Ризнић млађој, и до Разина је дошла од Витачине бабе. Пошто се то породично предање (које објашњава неке чудне наклоности Витаче Милут, јунакиње ове књиге) засебно прилаже, о њему овде неће више бити помена, сем да почиње у породици Милут добро познатом изреком:
„Никад октобар није тако често долазио као ове године...”

*
Ризнићева унука из тог другог брака, Амалија, наследила је име своје полубабе Амалије рођене Нако, имања породице Ризнић у Бачкој и лепоту своје праве бабе, грофице Паулине Жевуске. Живела је углавном у Бечу и Паризу, носила лорњет од миришљавога стакла, крстила непоједену храну по тањирима да је не увреди и љубила испуштене кашике. Свирала је у флауту и мислило се да је њена флаута била од дрвета које успорава преношење звука. Шапутало се у шали: дунеш у четвртак, а ето ти музике тек у петак, после ручка...
— Јела су ми једини пријатељи — пребацивала је госпођица Ризнић обично својим дружбеницама, и стварно, њена огромна бечка библиотека била је сва посвећена алхемији укуса и мириса. Била је пуна до таванице историја кулинарске вештине, расправа о верским забранама у вези с исхраном, о одустајању од употребе пасуља код питагорејаца, о постовима хришћана, о забранама свињетине и алкохола у исламу; пуна трактата о кулинарској симболици, виноградарских поџепница, саветника за исхрану рибе, приручника о размножавању животиња, хербаријума прехрамбеног биља, а почасно место у тој библиотеци имали су опити о јеловнику митолошких животиња, о једењу бисера и другог драгог камења у антици, као и рукописни речник обредних жртава приношених у виду јела. У Пешти (где су живели њени родитељи) за њу су у време српско-турског рата по књижарама и новинским редакцијама издвајане све гравире с ратишта на којима се могла видети комора, јер госпођица Ризнић је одржавала о сопственом трошку неколико пољских војничких кухиња и тамо на фронту, по тим кухињама, храна је за српске и руске војнике справљана према јеловнику који је она сама саставила. Бавећи се, дакле, деветом уметношћу, оном која захтева увежбаност виолинисте и памћење алхемичара, госпођица Амалија је рано дошла до закључка да је негде у И веку наше ере отприлике, мешање религија (како оних на заласку, тако и нових, које су, као хришћанство, тада биле у успону) довело до једног слободног прожимања различитих кулинарских традиција Средоземља и да је у том басену, као у неком котлу, тада скувана најбоља кухиња Европе, од које живимо и данас. Уверена да се та традиција полако гаси, Амалија је неуморно обилазила чувене гостионице у Венецији, Паризу, Лондону, Берлину, Атини или Одеси.
Упркос тим гастрономским наклоностима, госпођица Амалија није никада изгубила витки струк, који ју је пратио кроз болести до дубоко у старост, тако да је у седамдесетој облачила понекад своју венчаницу и хаљина јој је пристајала савршено као први и једини пут.
— Могла би право пред олтар — уздисале су жене око ње, а она се смешила и жалила:
— Сви које мрзим већ су одавно мртви. Немам више никога...
Као тада на завршетку свог дугог живота, и на почетку младости она је могла рећи то исто, да нема никога. На својим путовањима била је дуго сама, урокљивих очију, које су сваки час по земљи и свуда где год би погледале проналазиле понеку испуштену парицу, понекад сребрни римски новчић, најчешће безвредни филер. Лепили су се ти новчићи за њене погледе и као неке блиставе мрље играли у прашини. Она је по скупим гостионицама замишљено приносила главу кашици уместо кашику устима, њене стаклене игле су звониле у коси док жваће, а она је знала да нека јела и нека вина куша последњи пут, јер јело и вино умиру као и човек. А сваке године за Божић она би дала да се укориче сви прошлогодишњи јеловници и налепнице скинуте са боца попијених уз те обеде.
На тим путовањима она је срела инжењера Пфистера, а он је у то време радио на склапању летелице која ће касније неславно завршити под именом грофа Цепелина.
Чим га је видела, госпођица Ризнић је помислила:
— Лепота је болест! Леп човек није за једну жену... — И упитала га је да ли зна да псује на српском, на шта је добила одговор као из пушке:
— Јебем ти матер!
— А што да ју не би, шта јој фали? — узвратила му је мирно и загледала се дубоко кроз златну алку на његовом левом уху, која је означавала да је Пфистер јединац.
Лепотан на гласу, Пфистер је, као што је познато, носио само један брк, пун капут помодне париске дугмади и сребрне рукавице. На њему су била увек два часовника као близанци. Један златан (који је показивао дане, седмице и године) други од срме (који је показивао месечеве четврти). Знало се да је његов златни часовник (иначе израђен кад и сребрни) имао две дијамантске осовине и практично био вечит. Други, сребрни, имао је обичне осовине и његови дани били су избројани. Пфистер је користио оба сата и наредио је да се једна од две дијамантске осовине пресади из златног сата у сребрни. Тако је век оба сата био одређен истим роком. Када је видела те сатове и упитала га чему служе, Пфистер је госпођици Амалији одговорио без размишљања:
— Овај сребрни сат мери Ваше време, а овај златни моје. Носим их заједно да бих увек знао колико је код Вас сати.
Сутрадан послао јој је на поклон један Речник осмеха, књигу тада у моди, и почели су заједно обилазити гостионице по свету. Тамо, он је био исто толико познат колико и она.
Једне вечери венчали су се изненада, по невремену, наредили потом да се изнесе клавир на терасу по пљуску и слушали за свадбеним обедом како киша напољу удара у дирке. И играли по тој музици. Недељом Амалија је увек пила само своје вино. Вино са Ризнићевих поседа у Бачкој, које су њени лакеји уносили у госионице у плетеним ковчезима. Сада су то вино пили заједно. Јели би рибу у пихтији или кисели купус са орасима, потом би седели немо, она би га гледала, он би читао и листао своју књигу тако брзо као да преврће и броји новчанице, а онда би му она одједном пркосно рекла као у одговор на то ћутање или на то читање:
— Е, није истина!

Jer, ništa na svetu nije onako, kako deluje na prvi pogled.

Nikada nemoj povrediti ljudsko lice, jer ono nije lice čovečije, već je po prilici božijeg lika sazdano!

– Milorad Pavić
Priča koja je ubila Emiliju Knor

*

http://www.youtube.com/watch?v=Wmfa2XznVic

Veliki covek, laka mu zemlja. Pisci kao on ne umiru.
Vama dvema hvala na trudu, vrlo lepo.

„... A od sreće se zaglupi. Sreća i mudrost ne idu zajedno, kao što ne idu zajedno telo i misao. Jer je samo bol misao tela. Dakle, srećni ljudi postaju glupi ljudi. Tek kada se umore od svoje sreće, ljubavnici mogu ponovo postati mudri, ako to inače jesu.”

- Milorad Pavic

Poslednja ljubav u Carigradu

*

http://www.youtube.com/watch?v=XW48MGBF4TM

„Covek sa srcem punim cutanja i covek sa srcem punim tisine ne mogu biti slični...”

- Milorad Pavic
Predeo slikan cajem