videla sam kazamat jezivi,
telesa u njega sabili,
kažu: „ljudi bivši!
upitah, šta im se desilo?
rekose, zivot im sudio,
strah im advokat bio,
u poroti im smeh sedeo,
smeh na tudju nadu,
na tudju igracku izgubljenu,
na tudju ljubav cvrkutavu,
na tudje snove,
tudje smrti,
tudju suzu razlivenu,
tudju pesmu ispevanu,
tudju pricu ispricanu.
pitala sam,gde ih zatocise,
koje im kazne izrekose?
”ne daleko rekose,
„u njih same. to im je kazna najteza,
iz tih samica, begunaca nema,
postoji li kazna veca!?

sazaliti se i suzu pustiti,
u izbavljenje im se ponadati,
igrackom ih zaigrati,
ljubavlju ih ogrejati,
snove im probuditi,
pesmu za spasenje duse ispevati,
pricu ispricati, da zivot ume
i carobnjak da bude...
ne, ne želim da ih još vise boli!

tek pomisli,
o očajnici,
ne gledajte u mene, njega, nju,
to vas neće pomilovati,
okove skinuti,
put vam osvetliti
i iz tamnica izvesti.
i u vama su smesteni
svi oni divni svetovi
kojima ste se zlurado smejali,
koje ste tako prezirali.
i u vama su smestene i nade
i igracke izgubljene,
i ljubavi cvrkutave,
i snovi,
i smrti,
i suze razlivene,
i pesme ispevane,
i price ispricane.
zenice u sebe uprite,
gledajte i slusajte,
samo gledajte i slusajte,
znacete kada pomilovani budete.

”