Шетам ти ја данас улицоми помислим како нешто није како треба. Већ одавно је требао да падне снег а још га увек нема. Да је снег пао било би ми лакше, снег кад падне све је некако романтично, чисто, смирено, бело. Овако ово Сунце се мучи. Сија на силу, троши своје задње резерве а када дође лето биће толико измучено да че се једва појављивати, баш као и жена која се преда љубави па се истроши на погрешног мушкарца.
Кажу један дан срна ѕалутала усред доун тоуна. Сви се забезекнули а она јадна збуњено жвакала украсно цвеће испред једне пословне зграде. И сви се као нешто чуде, а то што снег није пао ником не пада на памет. Сви би да живе у неком лепшем свету а не оном који има припада по Божјој и природној правди. Ко је мене терао да дођем у Канаду. Могао сам лепо да одем у Африку кад ми дупе жуди за топлотом.
Али хајде нечемо о томе сада.
Почећу причу о једној скитници коју сам срео сасвим случајно.
Ми иначе имамо предрасуда према таквима, одбаченим од свега што се сматра пристојним . То је као што, назовимо интелектулаци, кажу- Ко није гледао смрти у очи не може и нема право да пише о томе.
Као да у томе заиста има нешто уметнички. Ко је гледао смрти у очи зна да ту нема ништа дубоко, сем осећаја захвалности за овај јадан живот који проживљавамо, грозничаво се хватајући за корење не би ли се извукли из живог блата.
И онда се осетиш као кукавица али ипак захвалан што си жив и што се мрдаш, јер од свих уметности што опевају и бесмртности која нас све чека, ипак је Живот оно што је најлепше, ма био он мизеран или неузбудљив. Кажу уметност не доживи онај ко не преживи. А Ја кажем уметност доживи онај ко преживи, схватајући да је за један корак избегао амбис.
Сретне ме данас једна жена , грозничавог погледа, рекох ова није имала секс већ дуже време. Понуди ме огрлицом од ирвасовиг гованца. Каже, доносе срећу, магични су. Умало јох не рекох. Па што теби нису донели.
Али узех једну, од немоћи да се расправљам. Помирисах их, не смрде на говно од ирваса, ал сјаје лепо.
И помислих, где иде овај свет кад зарађују и на измету од Ирваса.
И сетих се онда свих људксих створова и животињских и помислих ако би направи огрлице од свих тих нус'продуката које бих паре зарадио.
А онда помислих, шта бих са тим парама радио.
Купио бих велики и снажан мотор, возио бих најлепше женске, али онда оне не би волеле мене него мој мотор.
Дао бих паре за сиротињу.али би они постали богати и покварили би се.
Дао бих можда паре доктору пластишне хирургије, напраио би од мене Бред Пита. Али ја сам волео Зорана Радмиловића, ако њега познаје. Пар матораца ђто испијају ракије на жележничкој станици.
И онда кажу, ко није преживео и доживео смрт нема права да пише о њој.
А шта ако ја сад рецимо, замисли да сам мртав. Сви би дошли да ме оплакују, сретни што они нису на мом месту, заклињући се да ће да пазе на здравље , на исхрану, оставиће цигарете, алкохол. Примириће се и заспати зимским сном као медведи.
Безбрижно и невино.
А кажу ове огрлице од реиндира илити ирваса су магичне. Па можда и јесу кад не смрде на измет, него на хемију. Налицкане и нагланце, сјаје као најепше Божићне јелке. Сјаје лепотом којапркрива смрад.Напрскане огрлице, разних боја, која ће некоме донети чудо ове године.
Мени ће донети једино питање

Како говно не мсрди на говно, него на нешто што мирише на Новац.