Од колеге сам добио интересантну поруку коју овде преносим у целини:

Ponekad, kao što Uča iz Ćosićevog romana „Daleko je sunce” (prve ozbiljne knjige koju sam pročitao još pre polaska u školu, u zimu 1962/63) stane pred redom jabuka na šifonjeru, stanem i sam pred redovima knjiga moje kućne biblioteke koja broji (za neke skromnih, za druge neverovatnih) oko 4.000 naslova. Naravno, za nešto kraće od pola veka čitalačkog staža pročitao sam verovatno mnogo više knjiga, ali bio bih neiskren kada bih tvrdio da sam iz svoje lične (pleonazam?) biblioteke pročitao sve. Te knjige koje su tu (uglavnom u poslednjih petnaestak godina) dolazile raznim putevima (kao pokloni prijatelja, kao naknada starijih komšija kojima sam pomagao u čišćenju podruma i tako zaradio njima nepotrebno, kao sakupljač odbačenih i, konačno, jeftino kupljenih knjiga na buvljacima i bibliotečkih rashoda, koje sam kupovao na kilo, kao stari papir; malo je onih koje sam kupio kao nove) - samo zato što su tu, na dohvat ruke, jesu dobrim delom neporočitane; one čekaju svoj red i svoju priliku.

I onda moja ruka, ponekad, dotakne njihove korice, izvadi ih, otvori; ponekad one ostanu u njima (mojim rukama), ali češće budu ponovo udenute između dve susedne – za neku novu priliku.

Isto tako, pred nekim novim knjigama koje pristignu, one stare (u zavisnosti od lične procene, od vrednovanja) moraju da menjaju mesto, da ustupaju, da ustuknu na drugu (najčešće nižu ili skrovitiju) policu ili, u najgorem, da dospeju na pregradu ispod radnog stola odakle će, opet po kasnijoj odluci, biti „prekomandovane” i u podrum.

Jednu takvu knjigu sam danas, posle ručka, u dokolici dohvatio: njen plavo-žuti omot oštećen na rubovima nije obećavao ništa zanimljivo; crtež na njemu, takođe; naslov – možda pomalo primeren vremenu današnjem: GENERACIJA BEZ MILOSTI. A pisac, meni potpuno nepoznat: Volfgang Borhert. Nekoliko puta sam pročitao ime pisca jer nisam bio siguran da ga tačno čitam. A onda sam otvorio knjigu. Nasumice, negde oko sredine. I onda sam pročitao jednu rečenicu. I onda sam pročitao još neke rečenice. I onda sam pročitao tu (slučajem odabranu) priču. I onda sam se vratio na početak knjige: „pojeo” sam je, bez daha, bez ustajanja, bez prekida; zanesen, šokiran (loše odabran opis) umećem pisca; pisca meni nepoznatog, ali pisca koji je nekoliko decenija ispred mnogih izvikanih veličina. Prosto nisam mogao da poverujem da je neko, u tom vremenu, mogao (umeo) tako da piše.

Tek onda sam pogledao godinu izdanja: 1954; dakle, knjiga dve godine starija od mene, izdanje beogradske Omladine, biblioteka Plava knjiga, broj 5, uredništvo Petra Andrića, prevod Vlastimir Đaković i Ivan Ivanji.

Ali ove nije kraj: čitajući, sa velikom znatiželjom, belešku Ivanjija na kraju knjige saznajem: Volfgang Borhert se rodio 1922. godine i imao je 11 godina kad je Hitler došao na vlast, sedamnaest godina kada je počeo rat, dvadeset kada je prvi put i kada je drugi put osuđen na smrt, 23 godine kada je oslobođen iz koncentracionog logora i kada je grčevito, teško bolestan počeo da piše, a imao tačno dvadeset i pet i po godina kada je umro 20. novembra 1947, ostavljajući delo koje je stalo u jednu jedinu knjigu od 400 stranica, a koje je teže od mnogih biblioteka.

I onda sam, još čvrsto zagrljen ovom knjigom (292 stranice) podigao pogled na kalendar na zidu i video da upravo pokazuje 20. novembar.

Hoću da kažem da sam mnoge stvari u životu osetio nekim čulom: dan pre očeve smrti znao sam da će on sutra umreti; u noći, na kapiji rodnog doma, pre otkrivanja majčine brze i smrtonosne bolesti, pomislio sam zlokobno gledajući je pri svetlu farova: Ovo ona mene ispraća poslednji put; mnoge ljude, prijatelje i one druge, osetio sam i znao mnogo pre nego što su i ušli u moj život, moju ženu sam mogao da nacrtam još pre nego što smo se i sreli... Nebrojeno puta, na korak od telefona, zvonila je osoba koju sam hteo da upravo pozovem ili sam prethodno mislio na nju...

Ne znam da li je i ovo takav čin ili je to samo slučaj, splet sasvim slučajnih okolnosti koje su zadesile čoveka koji (skromno pišući neke priče i romane) ima nešto maštovitiju imaginaciju od običnih ljudi. I koji ponekad, sasvim budalasto, poveruje u nekakva čuda.

Ako ovo ipak nije samo slučaj, ako je ovo glas, jedino što mogu da učinim jeste da njegov eho prenesem do meni dragih i po vokaciji bliskih ljudi. Zato sam i (nasumičnim odabirom) prekucao tri stranice knjige: jednu celu, i početak druge priče. Ako se sa Volfangom niste do sada sreli – evo prilike.

Radiša Dragićević



MAČKA SE SMRZLA U SNEGU



Ljudi su noću išli putem. Oni su pevušili. Iza njih je ostajala crvena mrlja u noći. Bila je to gnusna crvena mrlja. Jer ta mrlja je selo. A selo, ono je gorelo. Ti ljudi su ga zapalili. Jer ti ljudi su bili vojnici. Jer bio je rat. I sneg je škripao pod njihovim potkopanim cipelama. Gnusno je škripao, sneg. Narod je stajao oko svojih kuća. A one su gorele. On je stiskao lonce i decu i pokrivače pod miškama. Mačke su se derale u krvavom snegu. A on je od vatre bio tako crven. I ćutao je. Jer narod je stajao nemo oko kuća koje su puckarale i uzdisale. I zato sneg nije mogao da škripi. Neki su imali i drvene ikone kod sebe. Male, u zlatu i srebru i plave. Na njima se mogao videti čovek sa ovalnim licem i mrkom bradom. Oni su unezverenim pogledom ukočeno gledali vrlo lepom čoveku u oči. A kuće, one su gorele i gorele i gorele ipaak.

Kod ovog sela bilo je još jedno drugo selo. Tu je narod stajao u ovoj noći pod prozorima. I katkada je sneg, kao mesec svetao sneg, bivao čak pomalo ružičast s one strane. I narod se pogledao. Stoka je lupala o štalske zidove. A narod je klimao glavom u pomrčini, možda za sebe.

Ćelavi ljudi stajali su oko stola. Pre dva sata je jedan crvenom olovkom povukao jednu liniju. Na karti. Na toj karti bila je jedna tačka. Ona je bila to selo. I onda je neko telefonirao. A onda su vojnici u noći napravili mrlju: krvavo zapaljeno selo. Sa mačkama koje su se mrznule i drečale u ružičastom snegu. A kod ćelavih ljudi poče opet tiha muzika. Jedna devojka pevala je nešto. A usto je katkada zagrmelo. Sasvim daleko.

Ljudi su uveče išli putem. Oni su pevušili. I mirisali su na kruškovo drveće. Nije bio rat. I ti ljudi nisu bili vojnici. Ali se onda na nebu pojavila krvavo crvena mrlja. Onda ljudi više nisu pevušili. I jedan reče: Vidi, sunce. I onda produžiše da idu. Ipak više nisu pevušili. Jer ispod cvetnih krušaka škripao je ružičasti sneg. I oni se ružičastog snega nikada više nisu ratosiljali.

U jednom prepolovljenom selu igraju se deca sa ugljenisanim drvetom. I onda, onda je tu bilo jedno belo parce drveta. To je bila kost. A deca, ona su koskom lupala o štalski zid. Izgledalo je kao da neko lupa u doboš. Tok, lupala je kost, tok i tok i tok. Izgledalo je kao da neko lupa u doboš. I ona su se radovala. Bila je tako lepo svetla. Od mačke bila je ona, kost.



SLAVUJ PEVA



Stojimo bosi u košulji u noći, a on peva. Gospodin Hinš je bolestan, gospodin Hinš kašlje. On je zimus upropastio pluća zato što se prozor nije dobro zatvarao. Gospodin Hinš će svakako umreti. Tu katkada pada kiša. To je od jorgovana. On pada ljubičasto sa grane i miriše kao devojke. Ali gospodin Hinš to više ne oseća. Gospodin Hinš kašlje. Slavuj peva. I gospodin Hinš će svakako umreti. Mi stojimo bosi, u košulji, i slušamo ga. Čitava kuća je puna kašljanja. Ali slavuj ispunjava pesmom čitavi svet. I gospodin Hinš neće spasti pluća od zime. Jorgovan,on pada ljubičasto sa grana. Slavuj peva. Gospodin Hinš ima kao leto slatku smrt punu noći i slavuja i ljubičaste jorgovanske kiše.

Tim nije imao takvu letnju smrt. Tim je umro usamljenom ledovitom zimskom smrću. Kada sam hteo da smenim Tima, njegovo lice je bilo vrlo bledo u snegu. Bilo je žuto. To nije bilo od mesečine, jer meseca nije bilo. Pa ipak je Tim bio kao ilovača u noći. Tako žut kao ilovača u mokrim hladnim rupama predgrađa kod kuće. Tu smo se mi ranije igrali i pravili ljude od ilovače. Ali ja nikada nisam mislio da bi i Tim mogao biti od ilovače.