Enigmo, tako neka nada isijava iz tvoje pesme, a ja nikako ne bih umela da kažem gde je vise osecam, tako je utesna, ili sam je bar ja tako razumela...
---------
„Ali znam sada, znam
da opsjena je to, igra vode i svjetla
iza koje i dalje obitava
nepomućena
istina
mog bića. ”
------------------
Možda ovde, u ovom stihu?
Ili se parcijalno ne može razgraniciti, daj, reci nešto u svoju „odbranu”, možda se i ja odbranim...

Hvala ti puno, pozdravce:)

BILO BI KOMICNO DA NIJE TRAGICNO

Da nema zida u kojeg si se zazidao,hlada ne bi imao,
na zarkoj pripeci samotan bi lutao.
Bilo bi komicno da nije tragicno sve sto nisi skrivao
a tragikomicno sve sto si ocutao.

Da nije vetra u granama, ti nikad muziku ne bi slusao
da meseca nije ti ni zvezdu ne bi video,
i sluha da imaš, opet ne bi znao kad ljubav nije ljubljena
i stida da imaš, opet se nikad ne bi postideo.

*

Ti si obična ptica rugalica, i ne razumes pesmu sheve
sto si izvija i plovi nad zrelim klasjem zita,
još manje razumes sto joj se pesma ori u neko vece -
dok grabljivi jastreb za njenim tragom hita.

Ti si jezero bez toka, i zato mrzis moje reke tok,
tragom mojim, ne možeš nikada ići,
tokovi tvoji su bez talasa, granicom omedjen si rok -
i gde god krenuo, uvek ćeš prekasno stici.

(Biljana)

Ja se s tebe UVEK slazem, No:)))

„+...da mi je voljeni covek zatocen u sibiru...a voli me..lud je zamnom

..da je u vojsci..a voli me..oce da smo zajedno

...da sam na marsu...a voli me...oce da smo zajedno...ali igrom slučaja ima prepreka VANJSKOG karaktera..onda ću se borim i zubima

a ako se radi o lutki na naduvavanje...kojemu fali kracna pumpa za ego...koja je to borba?

mojne zabegujete...”
--------------
Tako je, evo ima da potpisem u sudu ako treba:)

Ali, ovde je srce najbolji sudija. Mogla bih da živim od ljubavi nekog koga ne mogu da vidim a znam da me voli, da živim od te ljubavi čitav zivot, ali ne bih mogla da živim s nekim ko je tu a dalek i sebi i meni...

Nikakva tu „pumpa” ne može da pomogne...

Nećemo da zabegujemo, Ana:)

JOS SE NAVIKA PLASIM

Pokusavam nekako da prošle godine smotam u jedno klupko
bez ikakvih emocija, samo sa konstatacijom.
Da sve ubacim na neko skrovito mesto, da se osmehnem ljupko
na srca svaku eventualnu manipulaciju.

Dosadilo mi vise da neke konce vucem isuvise dugo,
da ih mrsim pa razmrsujem, pa ponovo motam...
I da je sve nekako bez reda, razbacano, a vreme je sad drugo -
hoću mesta danima novim sto dolaze da odmotam.

I, tako... naletim na poneku sliku, pa je brzo bacim na dno
i bezim kao da sam avet ugledala
i treba bi mi galon da u njemu sjedinim vreme i dobro i zlo,
da bih ga proslosti bez zaljenja predala.

I, onda kad projde dovoljno vremena, kad odzivim ovaj novi san
da otvorim sve kao kad se u proleće soba vetri,
da uporedim svaku prošlu noć,i svaki novi sto stize dan -
odavno predjeni, i ovi novi kojima hodim, kilometri.

Ali, treba meni vremena da sve saberem i oduzmem,
i, mada je na mojoj strani, i jacinu sam stekla novu -
mene još plase navike, od njih teško mogu da uzmem
nedostajanje Njega , sto mi sreću kvari ovu.

(Biljana)

:)))
Hvala ti sto me nasmeja:)

Ponekad kad ne znam šta da napisem, odnosno prosto ne umem to da izrazim, to je cudo jedno. U realnom zivotu je drugacije, bar vidis s kim pricas, čitaš i s lica i usana i ociju i pokreta...i..

Ovako, htela bih nešto a to nešto ne umem da kažem, zapravo, ja se sve nadam nekim danima u kojima ću imati manje obaveza, a kad se malo vise razmisli, umelo bi se...

Pozdravce:)