ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ХТЕО ПРОМЕНИТИ СВЕТ

Десет дана сиви мачак не долази кући. Марко свако јутро, стрчи низ степенице и гледа да ли га његов љубимац чека гладан испред врата. Разочаран, узима цигарету и кува кафу. Новембар је а топло је као у септембру, све се окренуло наопачке као и његов живот. Напустио је своју Земљу, дошао у ову још луђу, имао је породицу, сада је нема, имао је посао угледног професора архитектуре, овде ради на гарадилишту као обичан радник. Био је млађи, пун снаге, сада је просед, опужтеног стомака, прорђене косе на залисцима.
Имао је пуно жена, сада нема ниједну. Није да нешто пробира али заиста ни за једном му срце није уздрхтало. Већ десет година пише књигу и још није готова.

Понекад мисли да га је због ње жена напустила.
Други пишу књиге о љубави, патњи, болу а ти како да промениш Свет, говорила му је. Коме ћеш да продаш то? Ко још о томе размишља. Људи мисле како да зараде новац, како да купе кућу, да школују децу. А ти?

Марко је све мање радио а све више писао, док једног дана није нашао писмо у коме га жена разочарана и бесна оставља. Пио је три дана а затим наставио да пише даље. Слао је свим познатим социолозима текстове , већина му је одговарала да је луд или да је геније. Многи нису разумели шта он то пише. Он је и даље писао.

Капитализам није добар, сувише пара на гомили за неколицину појединаца. Комунизам није добар јер теоријски изоставља да је човек ипак једна врста животиње. Хипи идеја бескорисна, јер не раде ништа. Демократија лажна, диктатура сурова. Феудализан назадан неупотребљив у овом савременом добу.
Он је смислио један веома прост систем бодовања, да свако за добро дело добије један поен за лоше да изгуби два. Све богатство на Земљи би се ставило на гомилу и поделило према овим мерилима. Толико једноставно замишљено али веома тшко за реализацију.

Толико година је прошло а напретка ни на видку, зато је одлучио да ради статистику. Обратио се прво банкарима, они су га најурили а да није ни завршио започето излагање. Обратио се уметницима, они су га гледали тупо, не схватајући зашто се бакче тим стварима кад има толико неоткривене лепоте око нас.
Онда се обратио радницима, и њима се допала та идеја мада нису све разумели и нису имали времена за дугу причу јер су радили на норму.
Обратио се тинејџерима, они су га гледали покушавајући све то замисле кроз неку игру. Морало је бити крви а то се нигде не спомиње у његовој књизи, па су га игнорисали.
Обратио се писцима, они су му рекли како није то обрадио лирски па немају жељу да читају, свшечтена лица су му рекли да је атеиста да не признаје Бога, а он је једна једини. Комунисти нису ни хтели да причају ако нема револуције, домаћице су мислиле да је неки манијак или Јеховин сведок, интелектуалке су се правиле да разумеју али су приговарале да женама треба давати два бода а мушкарцима један.
Доктори су га замишљено посматрали мислећи да је случај за психијатра упорно гледајући у зенице и жутило коже, предлажући да узме вакцину против свињског грипа а све пипајући пулс забринути тек мало повишеном температуром.
Адвокати су тражили у старту да плати за сат разговора па тек онда да полемишу.

Писао је и Фидел Кастру мада му он није одговорио али је стави његово име на списак потенцијалних ЦИА агената, Обама га је ставио на листу терориста са знаком питања а председник Србије као могућег будучег генија али без икакве намере да књигу прочита док не постане признат од стране целог света.

Све је мање радио и све мање јео. Смршао је доста и каиш није имао доста рупица, па је додатне морао сам да буши. Пустио је браду, кућа се прекрила прашином а он је и дање покушавао да схвати свет. Статистика његових испитивања није имала никаквог смисла, није било реда ни заједничких координата које би могао да уклопи са његовом књигом.

За све то време једино друштво му је био мачак са којим би разговарао и који му није одговарао већ би само зажмирио на једно око и нставио да дрема.
Тако су пролазиле зиме, пролећа лета и јесени и њему се његов систем чинио све једноставнијим а другима све компликованијим. Телевизор није ни палио тако да није био у току догађаја и када би га комшије нешто упитале у вези битних ствари, он није знао шта да одговори. Они су полако заобилазили Марка , милсећи како је скренуо.

Јутрос је скувао кафу, тужан због помисли да му мачак нече правити друштво. Запалио је другу цигарету, замислио се и приметио како парче леба стоји поред судопере прекривено сивкастом паучином.

И поче да размишља о Животу, о буђи, о прашини и тишини која му одједном засмета. Погледа кроз прозор и запази да се лишће обуко у живе боје. Опази и веверицу како се вере по стаблу и комшију који чисти лишће. Опази лепу девојку у кратком капуту , лепо обликоване листове. Примети да из суседне куће не излази старији господин него младић, па се замисли.

Устаде, оде до купатила, угеда у огледалу запуштеног човека, узе маказе и дотера браду, ишчупа пар длака које су штрчале из обрва, опере пожутеле зубе. Намириса се колоњском водом , заглади неуредну косу. Опази пар бубуљица и намршти се.
Обуче јакну и изађе напоље.

Удахне јесењи ваздух и мирис опалог лишћа га запахну.

Улица коју је прошао милон пута сада му се учини лепша. Кораци су допирали до његових мисли. И помисли колико је времена прошло а да није примећивао овакве ствари. Ветар благо заигра носећи лишће тротоаром.

Замисли се Марко и сети се улице где је рођен, сети се свих пријатеља.
И коначно схвати шта је недостајала у његовој књизи. Да би променио Свет мора прво да промени себе.

И одлучи да чим се врати кући да позове бившу жену, да поразговара са децом.
Да позове пријатеље и мајку. Да поспреми кућу и да баци онај буђав лебац.

И сети се да има педесет година.

И да треба да оде у Цркву да запали свећу.

И да ни случајно не узме вакцину за било какав грип...