Evo jedne pesme nastale pre mnogo godina, o jednoj sad već dosta davnoj beogradskoj mladosti:

ODRASTALI SMO BRZO

Opet sam malo mislio na nju.
Bilo je bolno, slatko,
i prijatno bezbedno.
Kakva moc
bez pitanja
nehotice
i zauvek
promeniti nečiji zivot.
Prijatelju,
mi smo odrastali u gradu
koji postoji još samo u našim ostavama,
foto – albumima
i nesanicama.
Troskarili smo proleca
koja smo nabavljali po neverovatno niskoj ceni
disali direktno kroz kozu
i nocu ponekad spavali.
Znali smo samo iskrene reci
vikane
brzo
da dostignu ritam slusalaca,
da dopru do usiju
koje su slusale i opipavale
slusale i zaboravljale
u isti cas.
Tražili smo
perfektan
otmen
neodoljiv način
da izjavimo novu prvu ljubav
i potajno ga se uzasavali.
Odrastali smo brzo
i hrlili u red za ulaz u opipljivu zrelost.
Grudi i bedra devojaka
su drobili naše neokostale snove,
nas puls se mogao napipati
na noktima, kolenima i laktovima
naše tajne su bile totalno bezopasne
i namerno smo ih
preglasno saputali.
Stideli smo se neiskustva
ne okusivsi kiselost
jabuke saznanja.

Prijatelju, secam se zlatnog, pritajenog Dunava
koji je sumeo saveznicki tiho dok je prisluskivao
naše uvek iste price
naše neresive zagonetke
secam se svih stvari koje smo tako dobro znali
kao da smo se rodili nauceni
secam se svih neostvarenih ljubavi
koje su nas tako dobro bolele
devojaka koje smo voleli
jer one nas nisu
secam se svih planova koje ćemo ponovo razumeti
tek kad ostarimo
i cija ćemo neostvarenja već stici da obrazlozimo svima
osim sebi.
Secam se svih onih trenutaka
koji su zasluzili mnogo vise
od jedne pesme
ali ja bar pocinjem da otplacujem svoj dug.
Pomisli samo: Beograd, 1987-e. Ili osme.
Bio je velik, saren
nasa tabanima otkrivana i premerena planeta
bio je topao, neohladiv
kao poljupci onih dana kada smo dovrsavali Srednju romanticarsku.
Bio je nas
samo pozajmljen drugima na koriscenje.
Bas kao i čitav ovaj svet.
Svet koji vise ni ne želimo.