kraj se zbio dok bili smo srećni
misleći da sve je u redu
od puža do gažele čilo smo stigli
u upornom i dugom od sebe begu
i zato posve nevažno je
čiji je bio prvi korak
kad paučina blindira horizont duše
svaki je pucanj unapred ćorak
dok prtim stazu ka samoj sebi
gubim i poslednju kap gorčine
pusta su polja odveć daleko
za zračak sunca, kap mesečine...

Biljana,

Kad svetlost prođe svršeno je i isto je kao da se očešala o nas a mi je stresli kao krpelja ili je bila tako daleko da ni sami nismo mogli biti sigurni beše li to svetlost sama ili nam se ipak pričinila.

Dobrota je večito teška je vidi sve i nastoji da razume sve, dok je zlo fokusirano samo na jedno, kao da je ono i sve i ništa, kao da su u njemu sve istine i njihove suprotnosti, kao da van njega ništa ne postoji niti može da postoji. Zlo je u biti samodovoljno, dobrota je lišena toga.

Boli to što je neko lišen sposobnosti da sagleda svetlost. Mene više od toga boli kad iznova otkrijem da ima ljudi koji su kadri da vrhunski simuliraju poimanje svetlosti samo da bi se našli na nečijem putu, a da im je ona sama nepotrebna, nerazumljiva, daleka ili šta god uistinu da je.

O, kako bih, draga moja, i te kako bih volela da ne razumem o čemu govoriš i da sam u tome etalon duduka priznat u svetskim razmerama:) Da budem međunarodno ustoličena jedinica mere za duduke!

Ljubim i ja tebe

pozdrav Bilji, mojoj drugarici po broju... broju „pat/et/ike”(neupuceni će reci!)...:)

s obzirom da je 3.000 godina star, a opet tako cist i mek glas ima, onaj koji ga svira, taj zna šta radi! uostalom, za tebe nikad nisam ni sumnjala...

Biljo :)

nema ništa znano samo Merlin i meni...ona pomenu duduk, a ja se setih jednog divnog armenijskog instrumenta sa tim imenom. to je sve.

Biljana,

jeste lekovito kad nas razume neko sa strane ako to nije pošlo za rukom onome ko je u bitnom statusu u našem životu. Znam, događalo se to više puta u mom veku kornjače. Šta će reći drugi? Ništa više i ništa manje osim toga što će kroz ono što govore pokazati sebe. Zato je nevažan osvrt drugih na ono što je naša neglumljena emocija. Kad - ne dao bog - klepi one koji se ne razumeju, onda se opismene u tren oka, i tome sam bivala svedok, za moj ukus, previše puta.

A glede patetike... Prošle zime, proleća i leta ispatetisala sam iz sve snage jer sam imala potrebu za tim. Slediti sebe je jedna od vitalnih stvari, za to veoma često trebaju hrabrost i samopouzdanje ma kako da se nekome može pričiniti da je to put kojim jaki ređe idu. E, malo li je zabluda u glavama ljudi! Jedna više, ne menja stvar.

Okamenjenost je prirodna faza oporavka od velikih udara, kod hipersenzibilnih ljudi, ali i kod onih koji to nisu - kad se suoče sa ekstremnim udarima. Štiti nas od snažnih emocija s kojima se u tom trenutku ne bismo mogli najbolje nositi. Zato, kad postanemo spremni za suočenje na emotivnom nivou, okamenjenost prolazi i otvara se rudnik različitih emocija koje moraju biti odživljene da bi se nastavilo dalje, a to je uvek - napred.

Nenadano, podmuklo i izdajnički... Da, sa mnogo dimnih signala koje si propustila da pravilno razumeš iz raznih razloga. Kao i svako od nas u paralelnim situacijama. Nije bitno, draga moja, kako je stiglo, bitno je šta je stiglo. „Dete se rodilo, valja ga ljuljati”. Dok ga „ljuljaš”, gledaj gde si ti pravila greške u koracima, u konačnom zbiru to je jedino bitno. Više ih nećeš praviti, pa je uloga osobe koja izlazi iz tvog života u biti - konstruktivna, šta god da je bio sadržaj vašeg života.

Ljubim i ja tebe.