ЗА СВЕ СУ КРИВЕ ШЉИВЕ

Данас је био заморан дан за овај велики град смештен измећу две велике реке. Сунце га је умило првим изласком, киша окупала око подне, десило се тачно 35 незгода на путевима, 5 градских аутобуса се покварило, изгорео један ресторан брзе хране поред пијаце, родило се 10 дечака и 5 девојчица, затворило се неколико предузећа, штрајковали су радници у фабрици алуминијума, пука је водоводна цев у најпрометнијој улици, од преоптерећена на електричној мрежи део предграђа је био без струје више од пет сати.
Град је стењао и чекао да падне мрак, да прође овај луди септембарски понедељак.
Сунце се повукло полако са страже и уступило место ноћи која се лењо вукла вукући за собом покривач проткан звездама.
Попалила је уличне светиљке и град је одахнуо. Лагани поветарац је пиркао и терао врелину са асфалта и бетонских солитера начичканих један уз другог, који се озарише један за другим попут новодишњих јелки.

Међу гомилом сивкастих зграда засветлео је и прозор једног стана на дванаестом спрату. Гледано из перспективе дотичног града сви прозори су били слични, али овај прозор је био украшен тиркизном прошараном невенима.
Ако провиримо кроз тај прозор и размакнемо завесе угледаћемо младића који се зове Миша, који седи на фотељи а прекопута њега Мају заваљену у плетену столицу.

Миша ћути и слуша

- Мишо зашто се ниси јављао на мобилни? Звала сам те сто пута, помислила сам да ти се нешто није десило. Звала сам на послу, рекли су да си отишао кући око један сат

Миша ћути
- Помислила сам да се ниси сударио, да ниси пао па нешто сломио. Свашта сам помислила.
- Што ћутиш? Јел се још љутиш због оног синоћ?
Миша кратко одговара
- Не

- Увек смо могли да причамо, сад само ћутиш. Мора да ме не волиш више. Ти мислиш да сам ја клинка. Нашао си неку другу...признај!

- Нисам

- Да ниси црни Мишо добио отказ? Па шта ћемо сад мазице? Ништа ти не брини наћиће Маја неки послић чим завршим школу, тамо на сплаву код Дулета су ми већ нудили посао.

- Какав посао, заврши... Миша се замислио, мало поцрвенео и капљице зноја му јурнуше низ чело...школу, са муком заврши реченицу

- Еј Мишо, јел могу да седнем код тебе? – враголасто се насмеши напућивши усне као оне манекенке што рекламирају кармине.

- Не

Маја ућута, изненађена одговором. Поче да рамишља шта је рекла синоћ покушавајући да се сети свих детаља. Да није можда љут што се конобар насмешио када сам наручивала текилу? Ма није, он би се одмах изнервирао и опсовао. Баш зна да буде некад агресиван. А можда је љут због аута, ни не види се огреботина на вратима.

Скоши са столице и упали ЦД, зна она шта Миша воли. Врати се кокетно на столицу, прекрсти ноге и запали цигарету.

Запали и Миша и нервозно повуче пар димова. Поче да цупка ногом и да брише зној са чела, убрзано дишући. Оједном се пресави и застења.

Маја скочи са столице уплашено и у паници сруши чашу са малог столића.
- Мишо шта ти је , да зовек хитну?

- Не, застења он

-Теби није добро, само што не заплака.

- Ма јесте...за све су криве оне шљиве од јутрос , рече и отрча до купатила

Град се таман тада успавао, уљуљкан благим поветарцем и шумом двеју река које се састају и теку заједно...далеко...све до Црног мора. Нек се домара...још један понедељак полако али сигурно пролази.

Лаку ноћ!