...
...

Ne treba gubiti vreme i žaliti za onim što je prošlo. Treba žaliti ovo sada, ako se ne živi po MERI i ono sutra, ako za njega nismo spremni. Ako za to sutra nemamo ideje, želje, snage. Ako već silnik propada zbog sile, gramzivac zbog gramzivosti, a ljubavnik zbog ljubavi, pa onda je najbolje propasti zbog ovog trećeg. Jer jeftina ljubav se može naći na ulici, još jeftinija kupiti, ali se ni jedna ne može oteti. Jer ljubav koja dobija svoju drugu polovinu tražene jabuke mora imati snagu u samom čoveku da dodje do izvesnoti iz onih dalekih predela mašte, gde je godinama bila nošena na čarobnom ćilimu. Shvatio sam, postoji u svakom od nas samo jedan jedini problem, ti nije ni novac, ni ljubav, ni ljudi koji nas okružuju, već VREME. Tek kada shvatimo kako nam je vremena sve manje, počinjemo praviti sve više i više stvari...Tada se nauči, kako je lako odabrati kako će se čovek osećati, ali je teško pronaći sa kim će to podeliti... Nauči se kako je bolje deliti i šakom i kapom lepe i nežne reči oko sebe (čak i kada nam ih niko ne uzvraća), jer ćemo ih sutra možda morati sami pojesti... Zato sebi treba svakodnevno ponavljati kako sreća nije na planini, kada smo u njenom podnožju, niti je na pučini, kada smo u luci, već je uvek tu pored nas, na dohvat ruke. Treba je samo prepoznati. Jer ona nam se najčešće sama nudi. Ko uspe doći strmoglavim, pustinjski žarkim i močvarno potanjajućim stazama do ona tri osnovna izvora života Vere, Nade i Ljubavi, može smatrati spašen je. Ali ne zauvek. Jer često jedan, a ponekad i drugi i treći izvor presahne. Uvek prvo presuši Ljubav, dok ostanu Vera i Nada. Samo ni ta dva ne mogu bez onog trećeg dugo da traju. Izbugi se i Vera... pre, ili kasnije... ostane Nada... I dok nje ima, može se nadati oživljavanju i ona dve čudnim putevima otečene siline.. A do tada u Nadi se mora naći i hleb i usne i dah i osmeh... sve. Samo od dve stvari se u životu ne može pobeći. Od jedne koja ga negira i od druge koja ga potvrdjuje. Život negira samo smrt, a potvrduje ljubav, a uzaludno je bežati i od jednog i od drugog. Kada pitam ljude šta je suprotno od smrti, svi kažu život. Zar je život suprotno smrti, pitam, a oni potvrdjuju. Šteta, teško će odgonetnuti šta je ljubav, jer suprotno od smrti je rođenje. Ne podeli se tako teret na dva tasa, na smrt i na rođenje, na nešto što nikada neće biti uravnoteženo, ni jezičak neće biti na sredini. A na čijem kantaru jezičak nije na ljubavi, sve u životu meri previše tačno, a za ljude najpogrešnije i najpogubnije. Jer ko u životu meri u gram, u milimetar i na kap, taj nikada neće umirati od ljubavi. Jer je neće ni osetiti. Nikada neće kriti, varati, krasti, kockati se... Zbog ljubavi! A, opet oni koji to ne čine, ništa drugo ne rade nego stare. Tačno mere i stare. Propuštaju dane kroz prste. Odlivaju im se osećanja, kao voda i pesak iz posude ispirača zlata. Ostaju u čekanju nekog zaiskrenja sa samog dna posude, koji nakada neće doći... Kada dvoje od svih drugih kriju, varaju i kradu, znači zaljubljeni su. Jer im nikada nije dosta samoće, uvek im neko oduzima vreme i stalno žive sa namerom kako treba još neki deo sebe uskratiti drugima, kako bi i to gurnuli u ljubavnu vatru međusobstva. ...Reko ko započne ljubav sa rečju. Većini tome posluži slika, ugledaju nekoga,... mnogima je zvuk početak, ..razaznaju u gomili glas koji prepoznaju, iako ga nikada ranije nisu čuli, ..a nama svima ovde su za to poslužile reči. Ono što započne rečju, najtužnije bi bilo da se i okonča rečju. Udaljimo li se, ostaće nam samo reči. Da se dobacujemo rečima, kao neka deca kamenjem preko nepregazne reke. Ne mrze se, a gadaju se kamenjem, jer na tu daljinu ne postoji ni jedna druga igra. I ceo svet, po Bibliji, posta rečju, ali se Bog ne osmeli da nekom u usta stavi misao kako se sve treba završiti samo rečju. Čak i one dve zabranjene reči, tako prozaične, a koje uvek deluju na drugačiji način a izgoavaraju se uvek isto, sa samo sedam glasova O, M, T, V, L, E i I.
...
...

I pre par godina su ovde postojali „lobiji”, gde se klicalo:
Bravo majstore...
Baš me razgali...
Ovo je vrh...
A oni drugi su dobijali samo tri slova:
Bljak!
:)
.
Na tvom komentar SMerlinka i babinu izjavu koju ću ne samo zapamtiti, već i zapisati, da pridodam dve stvari.
Stari latini su to govorili na jedan prefinjeni način.
Ex nihilo, nihil fit!
U prevodu iz ničega ne može ništa nastati.
A moj pokojni deda čije ne samo ime da nosim je govorio to na jedan mnogo srpskiji način:
Pita od g-o-v-a-n-a nije nikada bila!
.
Pa nek izvole volj im da su (ne) semenke, Nihil(i, ili ovo treće.
Ja ću ih već svrstati po mirisu.