lepa je.

Ovo je fenomenalno.
Skladne metafore, ritmičnost, lepa elegičnost….
Prošlost je strašna, kao matador probada pesnika čiji krik očekujemo od prvog stiha. Ropac samo naslućujemo. Jer svaki bik koji uže u arenu, zna se kako izlazi. Sa niogama napred I pravo na klanicu.
.
Sećan ja su presahla svetom, kao I davne jesenje kiše.
Došla su neka druga vremena.
Suša. Nema više jesenjih kiša.
Ostala je samo slika varoši koje nema više.
.
Čak ni neveni nisu više kao pre. Počeli su da venu.
Nećemo ih ubude više ni znavi Nevenima, već Uvenulima.
Pesnik skriva SKALINE I NJENE ZENE I USNE MEDENE.
Jer postoji velika opasnost. Progovore li sklaine može biti belaja.
Eh šta sve te skliske sklaine pamte.
Garantovano mnoge danas srećno udate dame, ali koje sun a njima bile sa nekim drugim muškarcima I tako to.
.
A srce bije, kako pesnik kaže, kao sahat kula.
Tandara na sve četiri strane da bi I mrtvac iskočio iz sanduka.
Uz to I velika nedoumica da li ona plače, ili se smije.
„Ćud je ženska smiješna rabota”, kako čovek da zna plače li, ili se smije.
.
Ribnica odnela mladost.
Voda odnela, ribe pojele.
Od mladosti ništa.
A pesnik ostario.
Vodopad mu starački dah ledi.
Prevario se pesnik pa počeo da uzdiše pored vodopada. A voda hladna. Ledi dah.
Nastavi li tako biće posla za otorinolaringologa.
.
Ali vodopad I svetli.
I to ne da svetli, već I pesniku zborano basjava lice.
I na kraju se pojavljuje jedan PRIZOR.
Neočekivano prizor dvoje mladih koji U MRAKU SEDE.
Ono su tu, ali nisu pored vodopada.
Jer vodopad svetli, a oni su u mraku.
Mi ne bi ni znali das u oni tu, u mraku, da nas pesnik, vodopadom osvljenog lica ne obaveštava.
.
Ova pesma Skaline me je stvarno dodirnula, ne znam kako je vi osećate.