Ona ispušta jecaj.
Jecaj molbe i preklinjanja.
Naredbe i molitve.
Jecaj kome nikada ne bi svesno dozvolila izlazak iz nje same.
Jecaj kojim naređuje.
Jer se sa njim u isto vreme predaje, podaje, jer Ona je, Ona je postala samo Ženka. Samo Ženka željna zadovoljenja svog bića.
A Negove usne su već ušle u tesnac nogu, probijajući se dalje, krčeći sebi put najnežnijim dodirima
Konačno je napipala njegov potiljak. Koje zadovoljstvo da svoje prste može izmešati sa njegovom kosom i prisloniti ga uz sebe. Dok Negove ruke gmizavo preko Njenog oznojenog stomaka dodjoše do grudi. Iako ga Ona grli svojim nogama, On shvata kako njegovo slatko razapinjanje na tom ženskom telu počinje baš tog trenutka.
Dalje može samo Njegov jezik!
.
On i ona znaju:
Ili umeš da sviraš na ženi kao na najnežnijem instrumetnu, ili ne umeš.
Ili je Žena stvorena za najmilnija osećanja, ili za neku škripavost.
Prsti, poljupci, p-e-n-i-s... Prineseš ženskoj puti.. i počinje Muzika Neba.
Mizika trenutka i večnosti, zato se i naziva Muzikom Neba.
.
A Ona.
Ako je rezonator u kome spavaju tonovi Prirode, ako je savršenstvo unutrašnjeg oblika, ako je stvorena po modelu pramajke Eve, ako je, ...
Sva muzika ovog sveta zavisi od unutrašnjeg oblika, jer svaki instrument ne ,,svira’’ spoljašnjošcu, već unutrašnjošcu.
Uz iskrenost i maestralnost dodira začuće se glasovi raja.
On to zna i zato baš to i pokušava, tražeci prave žice, odgovarajuce dirke najnežnijim dodirima jagodica svojih prstiju po njenoj puti
..
A Ona... Ona uvija svojim bokovima.
Igra najstariji i najživotinjskiji ples.
Ples Prirode!
Igra jer želi i zato što mora..
Zato što ne postoji za Nju ništa drugo osim osećanja kako njegove usne dodiruju Njen k-l-i-t-o-r-i-s i sazveždja koja se razmiču u mraku njenih misli. Misli što prodiru u tu beskonačnost brzinom svetlosti.
Dok On sve manje zna gde je i šta radi.
On ide samo tamo gde ga zove Ženka koja uživa.
Više nema misli u njegovoj svesti... Postoji samo zov.. I instinkt životinje koja zadovoljava u isto vreme onu drugu i sebe samog.
Zov dva tela
Oseća kako je pomahnitalosti njenih bokova uzrok On. I onda jezikom miluje njen k-l-i-t-o-r-i-s, vaja ga svojom pljuvačkom pomešanu sa sokovima njene utrobe pretvarajući ga u glinu uzetu iz planinskih potoka iz koje se mogu izvući najnežnije linije, i dodiruje u ritmovima koji su tajna fomula za otvaranje poslednje škrinje ženske utrobe..
Svestan je samo jedne stvari.
Počeo je ljubavni ples. Jedini tren u životu svakog čoveka, svakog muškarca i žene, u kojem im nije žao da umru!

.
Baš tako:
Jedini tren u životu svakog čoveka kada mu nije žao da umre.
A taj TREN je tek počeo.
Koja glupost pisati o stidu, o pozama, o razumu, mlatiti rečima koje opisuju dostojanstvo, etikeciju... za taj trenutak ne postoje metafore.
Postoje muškarac i žena. Postoji plus i minus i čeka se samo munja koja će rasparati nebo pohote. Sve ostalo je mlaćenje praznim rečima, pisanje o ljubavi tupim rečenicama, slikanje razvodnjenim bojama..
Jer...
Jer postoje u životu svakog covek samo retki trunuci osećanja ispunjenosti smislom svoga Sobstva.
Jedno od takvih je spajanje sa telom voljene osobe.
(Drugo, ne znam na naslućujem, muškarac sam, ne mogu roditi.)
I onaj trenutak kada muškarac potpuno udje u ženu, kada Ona oseti da je ispunjena, a On kako je došao do kraja, jer ni za kog drugog više ne postoji, je nešto najlepše.
Ko takve stvari vulgarizuje, učinio je veliki greh.
.
Gde smo stali..
.
Da...
.
Školjka Njene utrobe se otvorila, ali Njegove usne isto tako ištu grudi, vrat, stomak...
I on počinje ispisvati po njenom stomaku Poetiku.
Po njenom stomaku svoju Poetiku Života. Vrhom jezika blago je dodirujući po koži.
I što jezikom ispiše, to usnama obriše i tako u nedogled.
I što jezikom upiše, to usnama obriše i tako u negogled.
Jer tihdesetak sekundi za klupko tih tela je beskrajna nedoglednost, jer svaki santimetar njene kože želi biti dodirnut u trenu i zauvek.
A on piše Poetiku i usnama briše, po stomaku koji se talasa, koji se ljulja kao splav koga nose bure strasti, što vuku na sve četiri strane sveta. I što brže piše po toj žeravici, to brže briše, jer to nije ono savršenstvo koje ona zaslužuje, a koje on mora postići, jer ta dva tela treba da udju u blaženstvo, a za ulazak u to carstvo amajlija i ključ je sopstvena koža po kojoj je ispisuje tajnim znacima poruka razumljiva samo njima dvoma.
Za Nju nema sladjeg bola, od zelje za JOŠ, JOŠ, JOŠ...a za Njega može biti samo lepše kada čuje šapat:,,Uzmi me celu’!’’
Jer tu se nemože pokloniti manje, niti uzeti manje od onog što je dostiglo SVE.
Hoće li On šakama obuhvatiti njenu zadnjici i privuci sebi, ili će se Ona okrenuti, ponudivši mu svoja izvijena ledja, gde mogu sleteti njegovi novi poljupci... Gde će zaigrati poput leptira... Gnezdiće se u udubinama pod njenim lopaticama... isterujući iz te žene ispunjene potrebe za predavanjem do samouništenja iskidano disanje.
A zapravo u tom činu nema ,,hoće li’’...
Sve je ono što se mora.
Što Zakon Prirode nalaže.

.

.

A Ona... Dok joj se utroba puni vlagom u želji da je ispinu, da ga primi celog, prstima traži njegovu ocvrslu muškost.
I konacno ga napipava i hvata.
.

To je On..
A ON:
.
Pretvoren u tu nabreklu vrelinu u njenom stisku ruke.. U deo njegovog tela koji će ući u nju, napuniti je i otvoriti sve zamandaljene poklopce sa škrinja koje će u trenutku napoustiti svi uzdasi kao šarke koje se pretvaraju u pepeo, i sve strepnje, sve želje i snovi koji su se rojili pod tim poklopcima, u njoj, išcekujuci taj i takav trenutak otvaranja vrata kaveza. Njene ruke najnežnije maze, jer samo tako postaje sve čvršci i cvršći.. I dok njeno zadovoljstvo raste, on oseća sve veći bol, jer i najnežniji dodoir dlanova je postao pregrub za njega.
.
Postoji samo jedno mesto gde tom delu njegovog tela samo može biti dovoljno nežno. To su najdublji delovi njene utrobe.

.
Nebo i zemlja su se otvorili.
.
.
Mogu na njih da lupaju Velike i Male Beštije...Mogu da urlicu, mole i preklinju u svoj svojoj intelektualnoj, duhovnoj u fizickoj frigidnosti, protiv onih koji vode ljubav. Jer protiv onih koji su u ljubavnom zagrljaju, ne postoji ništa drugo, ne postoji ni prijatnije, ni važnije, jer spajanje muškaraca i žene, mužjaka i ženke je alfa i omega opstanka.
.

A Ona.
Ona želi samo jednu stvar.
Da on udje u nju.
Da je poklopi svojim telom. Da se pretvori u školju koja spava na dnu okeana i da u sebi oseti stvaranje one bele bisernosti koju donosi njegove sperma. Želi da se sklopi oko njega. Da ga zadrži, da ga zarobi u sebi.
Ali do toga je još daleko.
Znaju to oboje.
...
...

HatsuHama,
NISAM PROFESOR.
Tačno, sebe ponekad tako nazovem, ali oni kod kojih bi dobio takvu potvrdu su davno zaboravljeni, a o onome sa čim se bavim se odavno ne pišu knjige...
Za informaciju pogledaj leptira kako na poziv sleće na moju ruku.