već duže vremena, zaustavila sam ruku. nije bila u stanju da prati misao, da prati osecaj. pojavi se odblesak iz duse koji se razlije u sliku i notu, a onda...pojavis se ti sa rečima i ja pred njima, bespomocna i sve sto sam u stanju da ispisem, to su opet tvoje reci:

„ti sanjas o sreći
koja će upaliti na hiljade zvezda na nebu
ja sanjam o noći
u kojoj ću zaboraviti svoje postojanje
nasa razlicitost nije prepreka
nasem prijateljstvu
iz nje se radja borba u kojoj misao udara na misao
kao dva petla u areni
iskreno nije mi potrebna pobeda
a isto tako ni zavist prijatelja
ako ti govorim o dijalektici
to je zbog moje potrebe
da prema vatri oblikujem sustinu
ah ti ponovo govoris o dusi
koja mora biti besmrtna
uveravam te da u tome postoji delic istine
a u njemu delic proslosti koja nije bezbedna
svakako da je dobro
sto pozuda pripada zivotinjama
i svakako da je dobro
sto su biljke svedoci ovog tihog prijateljstva”

ako ti napisem „pisi”, da li ćeš to shvatiti kao moju radost sto mogu da ti pratim misao?! a ona je velika...

da, naravno da znam na koji lokal mislis :))...eh da sam tamo gde nisam...