Autobus se teško probijao kroz snijeg.
Nevjerovatno kako ovdje može da napada, baš kao da se nebo otvori i prospe čitavu kantu na zemlju, baš onako kao što dijete izvrne kanticu s pijeskom.
Vozač je galamio, neki đed mu vikao da ne psuje toliko, ima tu i djece, nije valjda da će takve psovke ponijeti kroz život.
Majstor ga nije ni pogledao.
98'ma, još uvijek niko nije bio normalan. Nije ni sada, al' eto...

Sjedio sam pored ćaće i gledao kroz prozor. Prizor kakav se samo poželjeti može -sve zapaljeno, ništa ljudi nisu još uspjeli popraviti.
Crnilo zapaljenih kuća ni snijeg nije uspjevao da zabijeli. A rogovi krovova su virile iza te bjeline baš kao đak'prvak što viri prvi dan prema učitelju iz školske klupe.
Da može, sakrio bi se skroz.

Stari je s vremena na vrijeme vadio čuturicu iz džepa i pio. Ala je ta šljiva smrdila, i ko je spavao, probudio bi se u trenu kad on nagne flašicu.
Ponekad bi pogledao preko mog ramena, da vidi gdje smo i onako pijan pitao
« 'Oće li taj Oštrelj više? «
« Evo, stari, samo što nije»
Išli smo iz Barlovaca, nekog sela iznad Banje Luke, izbjegličkog, u Grahovo.
Rodno, što bi rekli.
Juče sam stigao iz Kanade i kao da mi nije bilo dosta putovanja samo do tog mjesta, Barlovaca, ćaća je htio da idemo odmah «kući». I šta'š, neš' se valjda s ćaćom svađati...
Nisam pričao ništa, cijeli taj put. Držao sam u krilu knjigu Dragoslava Mihailovića « Kad su cvetale tikve « i povremeno čitao šta se dešavalo Ljubi Šampionu u toj priči...i gledao u razorena polja neke zemlje.
« Sine, šta ima u toj Kanadi, ništa mi ne veliš...»
Kao da bi ti slušao, mislim se...
« A ništa, sve znaš i sam...»
« Nemoj sine gledati kroz prozor, čitaj šta ima u toj knjizi, bolje je...i znam da si ljut što pijem, i neka si, ali je drugačije kroz ovo ne mogu...»

Znam.
A i knjiga je do jaja. Plačeš svaku stranicu kad okreneš.
Đe da gledam, Tata ?
U knjigu, kroz prozor ili u tebe?
A svaki prizor sjede dlake nosi, prošaran plavim venama bola, obojen crnilom smrti.
Šta'š.
« Pa u Kanadi nema ništa «, počeh je kao pričati, ali stari se već umotao u kožun i lagano tonuo u san. Ima do Grahova još. A ja i dalje nisam znao gdje da gledam...okrenem se da vidim ljude po autobusu, željan svega i svakoga, makar i ne bio moj.
A ko nije moj?
Ljudi tamni, kao da na sa'ranu idu, niko ništa ne priča.
Kakav je to autobus đe niko ništa ne kaže ?
Onaj posleratni.
Navikli ljudi da pričaju puškama pa im sad nezgodno da drugačije pričaju.
Mašala, što bi no rekli.

U daljini se negdje nalazilo Grahovo i Peuljske Živice...a ja sam samo želio da zaspim, baš kao moj stari...

I kao i uvijek... da se probudim u nestvarnoj stvarnosti...