Ja kada sam gore na nebu, priviđa mi se Merilinka, njene oči, njene pahulje i cvetovi, ceo njen život pun nekog bola;
neke ptice pokušavaju da se utrkuju sa mnom, ali ja im samo odmahnem rukom, i kažem: do zemlje baš dosta ima i nije bezbedno, ja nisam maslačak nego dvonožna životinja;
ja kada sam gore, uzvikujem nečije ime po ko zna koliko puta, i svađam se sa samim sobom, i zameram sebi na neodlučnosti, na tom što nisam bar mali Makijavelijev prst, a rečeno u žargonu bager ili buldožer, i što nisam stvoren da drskost podupire moja leđa, i da to bude glavni sastojak svih mojih hrskavica; oh, ja kada sam gore, ja sam Pilot, Bumbar, ja sam „dovoljno trapav” da preživim taj let i vratim se svojoj kući, svojoj ženi i njenom R koje nekada zvuči kao da ide traktor, i svojoj deci, slatkim blizancima, koji i dalje veruju da je njihov tata poput Apolona; ja kada sam gore, ne smeta mi zujanje muve, sitne nesavršenosti, to što su starci imali manje napete živote i što mi ni blizu nećemo poživeti koliko oni...