Bila je udovica sa dvoje dece, mlađe se tek ispililo iz pelena. Mlada, jedra, sočna od života i one baršunaste topline koju donosi materinstvo. Svekar, i sam godinama udovac, bio joj je oslonac kog u devojačkoj porodici nije mogla da ima od časa kad je, rođena da produžava tuđu lozu, svila trajno životno gnezdo.

Ni očigledna duboka tuga zbog smrti muža nije uspela zatrti život u njoj. Duga, gusta,indijski crna kosa se u pletenici, kao strela, spuštala niz pleća. Svakim pokretom je, kao lađa kad proseca talase, prodirala u vidokrug žena i muškaraca. Svesna sebe koliko i njih, još više bi isturila poprsje, oplela badem pogledom pravo u zenice, pa pustila korak da krene tačno iz kukova tako da se i zemlja njihala pod njom dok joj se telo gotovo lomilo u struku.

Žika je sa strane, ne mešajući se u neproglašeni rat, nezainteresovano sukao brke. Lako je njemu sa ma kojom ženom izaći na kraj. Nisu uzalud u selu strogo pazili kad otvara dvorišnu kapiju da li su domaćin ili neka seda glava u kući. Oči su dežurale jednakom revnošću na svojem i tuđem pragu. Svoj da brane, tuđim da se hrane. Ni na čijem pragu nije bio poželjan kao mladoženja još od kako se tek bio zamomčio.

Malo ko se u selu začudio kad je svekru ostavila one dve makanje i prešla u Žikinu kuću. Pominjali su gospoda koji uze sebi onakvog čoveka pa mu sada decu podiže otac, srećom na početku starosti te nekako uspeva da savije jade, skuva i opere da ne pomru od gladi i kakve zaraze. Revnosno su opričavali gde je ko ranije video Žiku i nju na gomili, sablažnjavali se iznova, ali niko tako usrdno i srčano kao dobrodržeće i utučene žene. Upravo one su jednog jutra, uz olakšanje i neku vrstu rasterećenja, pronele da ju je Žika, sa stomakom do zuba, tako prebio da se čulo sve do kraja zaseoka i uz najsočnije pogrde najurio iz kuće.

Još godinama posle toga znali su svoje tek stasale kćeri podsećati da ju je iscrpljenu i poluludu na obronku šume pronašao svekar, vratio svojoj kući i dao prezime Žikinom kopiletu. Zadugo posle njegove smrti još se pričalo da je malog Srećka gajio kao svoje unuče, govoreći da dete ni za šta nije krivo. A i sevap je bilo da sva njena deca žive bar sa majkom kad već neka oca nemaju, jer Srećkov ka njemu ni glavu neće da okrene. Bog zna zašto je tako uredio, ali božja se volja ne poriče i ne suprostavlja joj se.

Srećko nikada nije razmišljao o svojoj majci na takav način. Za njega je ona bila oličenje toplog i nežnog, ljubavi koja se ne uslovljava i kakvu jedino mati može da pruži. A nije je ni zapamtio. Stariji polubrat mu je povremeno pričao da se majka jedne zime razbolela, da je deda vidao groznicu danima, pa ju je stavio na konja i sveo u varošku bolnicu. Jednom je tražila da vidi i Srećka. Imao je tri godine kad ga je deda odveo u posetu. Tada je poslednji put video majku i uvek bi, kad bi o tome pričao, suzama zamućenog pogleda iz sve snage kopao po sećanju da prizove njen lik. Uzalud. Sećanja nije bilo, a ni suze nisu uspele da se otkinu i slobodno izliju u reku neprebola koja ga je razdirala uvek i svuda.

Ko zna da li je Srećko uopšte i bio u bolnici ili je i iz njemu neznane potrebe izmaštao da je majka pred smrt tražila da ga vidi. Istinu su zamele godine odnoseći jednog po jednog svedoka njegove nesreće. Kad mu je umrla mati zauvek je zatvorena polovina njegove duše. Čak i onima koji su, mnogo godina kasnije, hteli da ga nađu i zagrle put je bio preprečen prekaljenim čeličnim bolom.

./...