Неимару Христаништа

Ранку Радовићу

„Свемогућство светом тајном шапти
Само души пламена појете”
ЛМ
Петар II Петровић Његош

Уморно се љето хладило врелином,
Сужњи су се гријали осмјесима ледним,
Освануло вече вјероломном тмином,
Цјеливом Јудиним и развратом чедним.

Вапио сам, стиха оштрог, а погледа мека,
Изнурен бесједом немуштом свијету:
„ Покажи ми Господе Свевишњи човјека...”
И посла ми Господ пламена поету.

И посла ми пјесника што у руци држи
Крст и сабљу саковану цијеђењем жилишта,
Што ријечју исуканом поднебесје пржи,
Умирујућ` немир миром светог Христаништа.

То сам вече чврсто обећап себи:
Бићу и ја једном пламени поета,
Јер стих Ранков Христољубни мијењао не би
За сва блага црвоточна овога свијета.