Кућни праг

Када се изгубим теби журим
тај пут једино добро знам
да испричам и да ћутим
све тајне срца да ти дам.

Овдје вјетар шапатом топлим
за небо веже причу моју
само њему и мени знаним
за трен открије тајну твоју.

Вратиш ми мир изгубљени
у шареном свијету пуном замки
вратиш поглед заљубљени
ране младости трептај слатки.

Не тражим више јер себе нађем
на путевима дугим изгубљену
па опет могу да пронађем
стазицу мени намијењену.

Spotovi su unisti rok! To dobro upamtite. Pa će i poeziju. Dakle, bezite pesme iz spotova!

kushke,
Жао ми је што те кућни праг /који је метафора за читаво једно дјетињство и рану младост/, подсјетио на шибицу, која има само једну намјену - да претвори у пепео...

Mobilni, čitam tvoju pesmu u više navrata, uvek me odvuče na istu stranu. Pa, evo je...

Aleksa Šantić:
Pobednik

Petama ste mene pogaziti hteli,
Sa glave mi kalpak u prašinu strti;
No u meni moji bogovi su bdeli,
Pa se rugah vama i burama smrti.
O oklope srca skrših vaših horda
Sve nadžake oštre i sva koplja gorda.

Kopitama belca, u čiju je grivu
Oreada jedna bujne ruže plela,
Ja preorah vaše ugare i njivu,
I belegu mačem stavih vam na čela.
Sada na međama vaših reka stojim,
Iz kaciga vaših svoga belca pojim.

Sam zapinjem strelu. Moji su drugari
Snaga moga srca i sjaj vere lepe:
Oni su mi koplja, štitovi, handžari,
I bure što gone vaše hajke slepe;
Oni su mi jedra i kormilo lađa
I timori gdje se moja zora rađa.

Zaman! Vaših truba vihori mi nisu
Skrhali barjake - cigli pao nije!
Jutros sam ih, eno, na onome visu
Svrh gradova vaših posadio svije';
Pa k'o plamenovi požara se viju
I kitama zlatnim o bedeme biju.

Svršeno je. Sada s ogarima svojim
Svrh kopalja vaših i oklopa kruti',
K'o hrastovo stablo sav u zori stojim,
Dok poda mnom nogom kopa belac ljuti;
S vrha koplja moga, pobj'ena u travi,
Gordi or'o klikće sa krunom na glavi.

1918.

Mobi, iebo te Bobi