IZ NOVINA:

„Metalna vrata na jednom od stanova višespratnice u centru Prizrena vode do doma Evice Đorđević i njene kćerke Milice. U jednosobnom, lepo nameštenom stanu, u nekadašnjem carskom gradu - Prizrenu, samuju majka i trogodišnja devojčica.
- Nismo same, Bog je uz nas. Vera me je i održala proteklih deset godina u svom domu - priča Evica, dok sa prozora sobe posmatra kupole prizrenskih svetinja - crkvu svete Nedelje, Bogorodicu Ljevišku, svetog Đorđa... Imena svetitelja, u čiju su čast građeni hramovi, naučila je i mala Milica.
Bucmasta devojčica, rumenih obraza, krupnim zelenim očima posmatra posetioce. Kao da na njihovim licima želi da pročita da li su dobronamerni. Ali, dovoljan je samo jedan smešak da devojčica raširenih ruku priđe gostima, koji veoma retko posećuju nju i mamu. Jer, i one, kao i desetak preostalih srpskih duša u gradu, žive bez slobode i prijatelja. Zapravo, Milica je jedino srpsko dete u carskom Prizrenu. Zato je i zovu carica Milica.
- Nas dve smo, u stvari, i najbolje drugarice -
govori Evica, lepa četrdesetpetogodišnja žena kojoj je najteže što njeno dete provodi dane bez društva i slobode i mnogo toga što njene vršnjake čini radosnim. Objašnjava da nastoji da je zaštiti od svih uvreda i pogrdnih reči. I napada Albanaca, pogotovu komšija iz stana iznad njihovog:
- Gotovo svake noći, komšije Albanci namerno lupaju u pod da Milica ne može da zaspi, a uz to nas nazivaju jako pogrdnim imenima - priznaje nevoljno Evica. Ipak, o odlasku iz svog stana i grada, kaže, ne razmišlja. Nije o tome mislila ni kada joj je bilo daleko teže, pre deset godina, kada su Srbi masovno odlazili iz grada.
- Možda me mnogi neće razumeti, ali to je moj izbor. Moja sudbina. Sa verom u svetinje koje me okružuju ostala sam na srpskoj zemlji, u prestonici cara Dušana. U stanu svojih pokojnih roditelja, koji je moj jedini dom - tihim i čvrstim glasom objšnjava Evica svoju odluku da ostane u Prizrenu.
Evica, diplomirani sociolog, sa ćerkicom živi od socijalne pomoći koja iznosi oko 50 evra:
- Pomažu nam dobri ljudi - priča Evica. - Zahvalne smo svima koji učine nešto za nas. To nas jača u našoj samoći, uprkos tome što otac deteta nije mogao da izdrži teškoće života u ovdašnjem okruženju.
A kada je pitate za želju, bez razmišljanja kaže:
- Da nam se vrate nekadašnje komšije. Boli me kada čujem da Srbi tako olako prodaju svoju imovinu. Treba da se vrate svom gradu i korenima. Evo, ja sam izdržala deset godina.

DEDA ADEM JEDINA POMOĆ
Milica kada sa majkom ide u retke šetnje pokraj Bogoslovije, sa sobom nosi drvenu motku. Time devojčica kao da želi da zaštiti i sebe i svoju majku. Njihov jedini zaštitnik je, zapravo, komšija musliman, osamdesetosmogodišnji deda Adem, koji devojčici i njenoj majci priskače u pomoć kad god je to potrebno.
- Deda Adem me vodi u crkvu. On je dobar - kao da shvata devojčica da se dobroćudni starac žrtvuje za nju i njenu mamu, jer svakodnevno odoleva uvredama suseda Albanaca...
___________________________________________________________________

Kako čitate ovaj tekst? Jer od tumacenja zavisi i pogled u sopstvene oci. Susret sa samim sobom.Da li treba biti iracionalan ili racionalan? Šta štiti (i koga)Evica?

Prva varijanta: Evica Đorđević ne želi da napusti SVOJE. Spremna je da umre, ako treba, da bi opstala u svom gradu. Živeće večno pod strahom za sebe i kćerku, koja će u školu ići pod pratnjom jer se Srbi dole vise neće vratiti. Obe će živeti od neke vrste milostinje i donacija. Kukavički beg muza koji ih je ostavio ”jer nije mogao da podnese okruzenje„ samo potcrtava, u arhetipskom smislu, stav nove ”carice Milice„. Srpske heorine koja daje primer ostali Srbima, koji su ”prodali veru za veceru„? Bravo Đorđevićko!

Druga varijanta: Evica misli da je njen postupak za primer i da tako utice na neciju savest. A zapravo ona maltretira sebe i naročito malenu kcerku, kojoj susedi ne dozvoljavaju ni da spava normalno po noći Šta će se tek desavati kada Milica odraste? Evicna nada da će se ”vratiti stare komsije„ izgleda kao utopija. Šta postize upornim opstajanjem u gradu koji je ostao bez Srba, u kome ogromna etnicka populacija ALbanaca ne trpi čak ni dve nemocne žene (ženu i dete) jer su srpske nacionalnosti? Kakvu buducnost daje svom detetu? I šta će biti kada ”deda Adema„ više ne bude? Ukratko: Evica je sadomazohista, kojoj bi ostatak porodice (ako postoji) morao da otvori oci i objasni da je buducnost tih jedva-preostalih Srba, kao i nje i njene kcerkice, vaznija od ponosa..Dođi pameti Evice!

Treca varijanta: Ovaj clanak je tek puko izrugovanje Srbima kao narodu i nepostojecoj srpskoj državi. Jer, koji bi narod i koja država prepustala na milost i nemilost svoje građane onima koji ne trpe i 00,1 odsto onih koji nisu ”njihovi„. Koja bi država i koji narod mirno citao ovakve tekstove i pozivao se na nekakve deklaracije na svetskim forumuma koji svakodnevno stancaju desetine sličnih ”odluka„, ”saopštenja„ itd itd. Ovaj clanak nije napisan da bi rekao nešto o Evici i Milici, već je poruka neke politicke struturure ili intersnog lobinja (koji drzi novine) citaocima da shvate kako je prica o tom Kosovu obična tlapnja, jer ”ko bi normalan birao takav zivot„. Raznezite se malo i recite sebi: Bogu hvala pa ja nisma tamo! A to je ujedno i racionalna poruka države koja preko svojih najtiraznijih novina javno vice: NE DAMO, a tajno: OTISLO JE VEC! I celi tekst je (kao i niz sličnih) samo obična politicka manipulacija.

Dakle, pesnici i dobre duse? ”