Pa, Kasapinko hvala:)
Nema veze sto nećeš ništa da kažeš, bitno je da nećeš da uradis:)
Pozz

kushke, hvala ti, pisana je onako kako je dusa osecala, čini mi se iz nekih njenih dubina i meni samoj nepoznatih...
Mnogo je toga u nama, mnogo vise nego sto ćemo ikad znati ili (možda) priznati:)

liznime, lep post, ali se bojim da se nismo razumeli. Mislim na to ko je STRANAC iz moje, kako sam napisala - Sonate!

Može biti da je to neko iz virutelnog sveta, i ne mora.

Stranac u ovom slučaju je neko ko fizicki nema nikakvog dodira sa mnom , ali mi je (htela ja to ili ne) blizak, nije stranac mojoj dusi. Nije nikakva ustogljenost u pitanju, prosto nemogućnost...Ne nemogućnost ostvarivanja kontakta zato što se ne može, nego se i ne sme pa iz tog razloga i ne želi. Postoje neki ljudski kodeksi u nama koji nam brane da zeljeno ostvarimo, obaveze prema nekim drugim ljudima, a strasno je reći da su to OBAVEZE! Za to, ne snosimo uvek MI odgovornost, na to smo upravo njihovom krivicom naterani. Opet, zar zivot nije prekratak da bar ponekim lepim trenutkom sebi ne ulepsamo stvarnost.

E, sad dolazimo na ono sto ja kažem da je zalosno da nešto nekome bude OBAVEZA. Ti si lepo napisao(izvini, ako sam promasila pol:))pa u to ime moja pesma:

AKO IKAD BUDEM MORALA DA BIRAM

Ako ikada budem morala da biram-
radije ću izabrati da sam s onim
koji je prisutan i kad je odsutan,
nego sa nekim koji je odstan i kada je tu.
Ako ikada budem morala da biram-
izabracu samocu u kojoj nema ljubavi
nego ljubav u kojoj je samoca jedini drug.
Ako ikada budem morala da biram-
izabracu zivot isposnika s smirom u dusi
radije nego zivot raspusnika s vecitim nemirima.
Ako ikada budem morala da biram-
izabracu jesen sa njenom bogatom ali umirucom lepotom
nego zivo i cvetno u kojem samo za mene mesta nema.
Ako ikada budem morala da biram-
izabracu tihu reku, bez talasa
pre nego duboke, mracne virove.
Jer, njena mirnoca donosi mir i spokoj
a talasi i virovi nespokoj kad oslonca nema.
Ako ikada budem morala da biram-
Izabracu nekog’ sa svim njegovim manama
jer su i ljudske i prave.
Radije nego nekoga sa svim njegovim vrlinama
koje su manje ljudske, jer su lazne.

Ako ikada budem morala da biram…
(Biljana)

Pozdravljam te:)

Izvini, Trucko, vidim da je već bila ovde, ako te zanima na šta sam mislila, imaš na pretragama: RECI NISU INSEKTI...

Dakle, ja ne mislim da nakon nekog vremena SVE sto je napisano nekad postane smesno. Zaboravljeno, da! U smislu, da smo preboleli, ne i zaboravili. Smesno može biti iz nekog razloga, najcesci je zato što pomislimo da vise nikad nećemo voleti, to nije tačno, ali je tačno da neke ljubavi ostavljaju dubok trag u nama, ne zato što su bile jakog inteziteta, nego sto su nam zivot skrenule na pogresan kolosek, i koliko god se trudili, taj kolosek uvek ostaje pogresan. Sto je još gore, neko od koga se ne nadamo, učini da on uvek ostane pogresan...

„...sreća je pa ima osoba koje te napomenu na ljepotu pa te bore kao da nikad na celu i nije bilo, sve do sljedeci put dok bol opet iznenadi.”

Apsolutno:)

Šta reci osobi od koje se pokusavas udaljiti?
Sve, sve, samo ne ono sto jedan pesnik jednom napisa, (previse je kasno za postiranje iste, ali biće vremena)...

Ja bih rekla da ljudi precesto moraju da nose maske u smislu, da bismo bar deo svog zivota morali da živimo inkognito:)

To nikako ne znaci SAKRIVANJE u samodestruktivnost. Prosto, mora znati granice sopstvenog otvaranja i zatvaranja, kad je jedno neophodno, kad je drugo suvisno i obrnuto.

Brizna (ili bezbrizna, svejedno) prepustenost može nas dovesti (ili odvesti) u stanje ranjivosti, pa i teske povredjenosti. Da li u tom slučaju treba pribeci stanju tzv. visokog rizika, da se tako izrazim?!

Ja sam za DA, pod uslovom da imam neko svoje malo ostrvo u obliku maske, gde imam sigurno pribeziste i utociste zvano samoca!

Šta god, ali, covek nikad ne može izbeci izvesnu dozu egzistencijalne samoce, u ovom slučaju- maske...

Sto bi se reklao, ako uzmes kajaces se, ako ne uzmes još vise, ako se preivse skrivas pretesko te pronalaze, ako premalo- precesto te povredjuju...

Pozdrav

No, Tebi ostajem duzna ove noćikoje je kod mene već zazorila:)
Ima bar DVA razloga van vremenskih, nadam se da sam dorasla onome sto si meni lično darovao u sto ti od sveg srca uzvracam... I ne želim da mi ista napisano na brzinu, oduzme ni (samo) mikroskopski vidljiv delic
radosti...
:)

„Vidimo” se...

Eto, No se nasmejao mome „videcemo” se?!

„Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada, nek je i sakrije”

Jer...

„Jednog dana,
jedne noći
ne znam kada, al znam tačno,
izgledace nebo bez nje
tako prazno, tako mracno.
I sva sunca
sve lepote
i sve oci što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje, sasvim prave...”

Good day, No:)

Pauza mi bas u početku prijala, onda mi je presela, no dobro, hvala ti na trudu:)

Izvini, nešto nije u redu sa linkom, steta, veoma mi se dopada, a ti je sigurn i znaš:)

Nije uopste teško, No. Desi se da jedne noćilegnes srećan, sutradan se srusi sav tvoj svet, bez najave, bez upozorenja, bez parodona:(

Kad se to desi,ja bezim na pucinu, ja bezim nepoznatim prugama, ja masem mom Strancu sa broda sto plovi kraj mene ali se ne rukujemo, samo vidimo i gledamo, gledamo... Time nisam resila stvarni problem, ali sam dobila unutrasnju snagu da se s njim(a) borim...Nikakve tablete, alkohol tu ne pomazu.

Ja sam od onih koji, kad nešto prestane, unisti SVE, ama bas sve!

Jednom sam i ulice izbegavala da me ne secaju bar fizicki, dakle, tu se razlikujemo ti i ja:)

Teško je živeti u uspomenama, OD uspomena još teze. Uspomene ne lažu, to je tačno. Lepe ili ruzne, svejedno...Ali je tačno da su lepe uspomene za nas,možda ruzne za onog drugog i obrnuto. Zavisi...

Što se tiče laži, one su svuda oko nas. I u nama. Ako ja svestno VARAM sebe da bi mi bilo lakse, ja onda i sebe lažem. Naravno, ali ne bih slagala druge, ne namerno. Ako se nekad mora, mora se, i opet tvrdim da najviše slazemo sebe.

Nema kraha, No, ako smo pred sobom cisti, razumes?

I upravo si dobro rekao: Mislis da NEKOGA DOBRO POZNAJES, a on(a) te iznenadi i s... sve. I, šta onda? Ma, kaži sebi, nek se nosi!

Učinio sam sve sto sam mogao, to je dovoljna uteha. Neka oziljaka. Bez njih je covek mnogo siromasan, znači da nije ni živeo. Ima jedna lepa i poucna prica o tome, ako pronadjem- postiracu...

Zašto nema mogućnosti za oporavak ako oziljak više ne boli?!

Oziljci su bile RANE i tad je bolelo, kad je su postali oziljci, ne bole, samo pri prome (kad se menja vreme) zignu, i to je sve!

Ne daj se, No:)

Ne pomazu ni trud ni zelja da se zaboravi, samo VREME. To sto tece, ne tece, mi tecemo i nestajemo, a nije „tema”...

Meni je dugo trebalo jedno da shvatim da sam odavno prebolela, i ono sto je ostalo je bio samo eho, pa neka ga, ucutkan je onog momenta kad sam shvatila da taj neko drugi NIJE preboleo iako je prvi otisao...

Svi mi kažemo za ljude da su dvolicni, trolicni, stolicni...a i mi smo za nekog ti „drugi”. Za svakog coveka je neko drugi ono sto on misli da za njega ne misle, samo pametan će znati da takvi prolaze gore. Iako će cutati o tome, neće precutati SEBI, njih će da kosta.

Moral je postao mit? moguće!

Samo kad objasnimo sebi šta pod moralom podrazumevamo. Razliciti ga razlicito vrednuju, sto je za mene (recimo moralno) za tebe ne mora biti i obrnuto, samo primera radi. Mada znam šta si hteo reci, ali to nam je sto nam je, jedino nam ostaje da se prilagodimo. Ili tako il' nikako. Ne znam...

Poverenje za poverenje, moj je moto.
„Iz vlastite kože se ne može pobjeći, sve je manje ljudi koji pokušavaju
promijeniti svijet.
Smak svijeta je počeo još davno, samo nije kao u filmovima brz,
već ide ...eno polako.
Droga, česta, alkohol...
Po vama sam možda još jedan ...eni paranoik.
Ali, koliko mi se čini vrata se zatvaraju, a zidovi postaju sve deblji.”

Rusi zidove, No. U njim udji samo dobrovoljno da se izolujes, ne daj da te izoluju protiv tvoje volje!

„I padamo zbog straha, nema riješenja, pa tražimo svoja.
Sve teže je pronaći sebe. Previše pritiska, previše.
Ulice su tempirana bomba. Samo je pitanje kad će nezadovoljstvo eksplodirati.
Sve više cijene i sve niži standard, samo to ubrzavaju...”

Protiv ovoga ne bih imala šta bogzna šta reci. To je fakat.
Pa, ako mora da eksplodira neka eksplodira. Sto će pre to bolje, sto će biti jesenas,neka bude veceras. Svako cekanje je mnogo gore od onoga što se ne može izbeci, strah od bola vise boli nego sam bol.

Eto, ja natrabunjah, ako ti ista pomaze...Ja se borim kako umem i znam...

Gotovi smo samo onda kad se prepustimo stihiji, i tačno je da kukavice umiru vise puta na dan, hrabri samo jednom u zivotu.

Pozdravljam te:)

JA NEćU, TI NE MOžeš

Nije toliko važno ni ono šta mislim, ni ono šta cinim,
već ono sto jesam, i volim sto mi duh nije stanar
neke bogato tapacirane i zatvorene sobe, ali bez prozora,
i sto smeh moj nije iznujden već slobodan k’o planinska reka…
Važno mi je da se nikad ne osetim ustajalo u dusi -
mada ponekad poželim da sam drvo,
da podignem svoje korenje i da odem, jednostavno da odem.
A ti si, za ralziku od mene, siguran u svoja leta
samo iza zatamnjenih naocara, jer ne umes da gledaš u sunce
kao što ne umes da cvetas izvan neke ukrasne saksije -
i za razliku od mene koja se u proleca bujanja pojavljujem
na svoj naivan i neoprezan način…
I,kad prvi iznenadni hladan dan ostete nezne latice
samo se primirim i skupim, da od onog sto je ostalo
s prvim suncem ponovo krenem u bujanje, makar i ne uspela.
Ja sam sasvim obična, i boleciva i prgava i ponekad nemoguća,
ali ne volim da trpim ono sto ti trpis -
a ti trpsih jer si tasht i jer si tako zastrasujucu u toj svojoj
tashtini, suocen sa svojim gigantskim egoizmom
i teras me da se osecam servilna i trapava kao kraba,
tebi, koji nemas ni zaborava, jer nemas ni uspomena..
Ti ponekad licis na aprilsku kisu nad kukuruzom i tad si ponosan
a ja pre licim na toplu, djurdjevsku kao bogom danu nad svim
poljima i usevima, i nikad se ne ponosim time, jer to je normalno.
Ja sam ponekad realnost nekog ponedeljka kad su svi mrzovoljni,
a ti nikad nisi obecavajuce i mirno subotnje jutro…
Ja sam pomalo divlja i s pomalo dramatike, i patetike
ali ne pretendujem na neki heroizam…
Ja sam zeleno srce sto otkucava kao srce ravnice u izmaglici..
Ja sam ponekad slepo kuce koje cvili jer hoće nazad u utrobu
ponekad sam gorska vucica koja kanjonom urlice…
Ja vidism sve svoje slabosti, a ti se pravis da ne primecujes,
ili još gore, ne primecujes uopste ni njene simptome.
Poneki moj dan lici na neki prizor iz kakve elegije-
tvoj je uvek proracunat i precizan i siguran, kao smrt.
Moj dan je ponekad kao neki zuti upresovani list ili pozutela slika -
koja iznenada ozivi, probudi neka jaka osecanja u trenu
a bila su zaboravljena, jer proslost je uvek magicna jer pamtim,
i buducnost- jer ocekujem, samo je sadasnjojst neizvesna…
Meni se čini da u svakoj magli lezi neki zaboravljeni grad..
Ti svaki lako dobijes, pa ga zato lako i brzo i zaboravis.
Ja se ponekad osecam kao zemlja od suse umrla,
ali sutra već biti rođena s prvom kisom, i tako u krug…
Ti svoja polja navodnjavas i nije ti stalo da li će kisa pasti ili neće.
Meni često ruka drhti dok pišem a oci mi se tope kisom
a tvoje su uvek mirne, a oci ne znaju za melem slane kapi.
Ja umem da zasuzim od drhtavog zvuka violine koji čujem
u praznoj sobi, a umem da budem i drhatavo cemane,
ti cujes samo bubnjeve, ti volis da se cuje, da bubnji, da trese…
Ti ne volis tisinu, ona te uspavljuje, a mene uvek cudno budi…
Ja volim tako da mi je uvek tanka linija izemdju ljubavi i smrti
i ponekad je sve u redu onda kad je u neredu,
kod tebe je sve pod konac, sve u raskosnoj dosadi
ali bucnoj i sjajnoj. Čak i ljubav.
I ne znaš za mir polumraka skromne sobe,
kad samo zamišljene senke igraju svoj divlji ples zelja…
Ono sto je za mene neiscrpn izvor, za tebe nije ni utociste
čak i onda kad si zedan, jer nema sjaj velike reke,
jer razliku između izvora i bucnih vodopada
koji svi doalze da vide, ne umes da vidis…
Ti si sve ono sto ja nisam,
a ja mogu da budem sve ono sto ti jesi…
Samo, ti ne umes, a ja neću!

(Biljana)

Ja sam od onih koji kroz stihove mnogo vise- od onoga sto osecaju- umeju da kažu, i da imam dovoljno vremena, komunicirala bih samo pesmama:)

Nema veze, ja sam uvek mogla i na svoj racun, ukrotitelju:)

Primetila sam:)
I neka si, i neka sam, prija...

Pesma ti je predivna, ostala sam bez teksta, pa ću se posluziti tudjim, zasad:)

„...Jer najmanje znaš da u svom zicu

Najteza rvanja su

I ratovi pravi

U samome

Biću...” (Mak Dizdar)

Dakle, sasvim prirodno, i nisi jedini. U svakome od nas stanuje andjeo i zloduh, i samo nam se čini da se međusobno ne vole, da se bore za prevlast. Kao dan i noć,nikad zajedno a vecito povezani:)

„Trcati,

hodati,

ići.

Samo ne stajati.

Stajati, znaci videti se,

uci u sebe,

videti nemoc i

ništa.

Ko može da trci,

neka bezi od sebe.

Sa sobom je najteze,

I NAJLEPSE
KADA SE SEBI DAS,

neka te nose ljudi,

vreme,

niko,

ništa.

Samo ne stoj,

Idi...”

----------------
„Taj neko nije na mojoj strani...

On je gospodar sna, ja sam gospodar stihova
U sobi secanja
Jedan od nas će ti nocas
Ponudit ljubav
Prepoznaj me

Ovo nisam ja...

ma salim se;)
---------------
Zašto ne OBA?!
ma salim se:)
Lepo spavaj, pokriva te cilimom od maste Stranac, koji odavno zna boju tvoga srca:)

”Vidimo„ se...”

Potkrade mi se greška: U pitanju je deda stric:)
Sad je pukovnik u penziji, i živi u Srbiji odmah do svoga brata- moga dede, jedina dva brata od petoro i jedne sestre. Majka im je bila Crnogorka iz plemena Pipera, iliti Piperica, na šta su oni ponosni, a ja zbog njih i sebe, nikad ne prosputam da to kažem ili napisem:)

Jeste:)
Dok god smo sposobni da u sebi sacuvamo dete, dotle smo i živi...
Hvala Ti puno na linku, pozdrav brzopotezno prenet T. i uzvracen:)

Izvini, MinOdora, ispustih jedno slovo, pozdravce:)
--------------------------

Za No: Nemamo pare (ko ih pa ima) pare ljude kvare pa eto dodatnog razloga da ne kukamo:)

Suze prihvatila u novosagradjeni vodovodcic, sprovela u ruzicnjak i cekala. Uvenuce...ili?

Rascavavle se kao nikada, a miris, valjda je i do tebe stigao:)

„...da li su to stvarno bili bolji dani
ili smo to bolji bili mi...” a, trucko?!

Otpozdrav:)

Oj, Zorice, ZORO... hvala ti na pridruzivanju, bas si lepe pesme odabrala:)
Pokusacu na netu da nađemove pesme (ovu prvu) drugu imam, ovu drugu imam...
Hvala ti na pozdravima, poznajemo se (po) pesmama:)
Otpozdrav i svako dobro:)

Ne dvoje, vise ljudi, izvinjavam se...
Mislim, aRhaicna, mnogo gresim prilikom kucKanja, prastajte:(

PREVARISE ME DANI
------------

Dani sto me varase sad misli mi često skrecu na perone...
Koji vagon je poneo u zaborav dve lude senke naše,
pune nepopijenog nektara ostase dve nedodirnute case
svaki mehuric sjajni još u osmehu setnom pamti dane one.

Al' uzalud je. Senke naših sena oboje nas danima mamile
dok smo se jedno od drugog skrivali. Sad pusto je i prazno,
senke nas u stupicu nesretanja vecnog mamile i namamile
Prošlo je zauvek ono što se cinilo da je vecno i neprolazno.

Neka te na tvom putu prate pozdravi moji. U nebo pogledaj
nek uvek za te oblaci beli budu, nek tvojim nebom ptice lete.
Budi mi dobro. Gde god te sada nosili tvoji puti, bez sete
misli na me. Koracaj uvek sigurno, ljubav nikad ne propustaj.

(Biljana)

(Biljana)

:)

Alekasandar4
(Српска Напредна)
17. septembar 2009. u 20.51
Ako balet može da se opiše rečima, onda je to ova pesma.
Čisto „Labudovo Jezero”...

Ne vidim reči kada čitam ovu pesmu, vidim balet, vidim jednu balerinu, jednog labuda, pticu, gracioznu i sa olovnim tegovima na nogama kako uspeva putem vlastite želje da se vine u visine.
Vidim vitku balerinu koj aoponaše pokrete ptice, usamljene na kiši, vetrometini, kako maše krilima i u jednom snažnom zamahu odbaci okove od olova i vine se u nebo...
Drugačije ne mogu da doživim ovu pesmu nego kao balet...

predivno
-------------
O, Sale,Sale, kako me ti dobro poznajes,BRATE moj, kako su tvoje reci pune utehe, pojma nemas koliko puno...
Lepsi je tvoj pogovor (ili možda predgovor) nego cela moja pesma, jer, ti znaš zašto su mi krila puna olova, zašto sam se ni kriva i duzna nasla na vetrometini i kisi, i da nemam ono sto imam, bih se vinula put neba zauvek...

Ali, dok je zivota biće i nade, samo da nada ne bude iluzija kao sto je vecina nada...

Hvala ti brate moj, jedini kojeg imam, i da ih imam deset rođenih, ti bi uvek bio najdrazi:)

Pozdrav od sestre, forever:)

Ja sam skoro procitala knjigu Ivane Kuzmanovic: I pogresan može biti pravi...Dole, kod Lutalice sam insert iz knjige...

Za tebe (i mene) veceras druga molitva od Desanke Maksimovic, nisam sigurna da sam pogodila, ali, daj da rizikujem za obe:

„Boze sumorni, iza sumnje vidika sivi
htedoh da se slazem, da ga ne bih morala koreti
sebična sam ja, i ne mogu nikad pregoreti
srce njegovo, ni razumeti da on živi,
a mene ne voli.

I tuzno je sad. Nijednim vise lekom
ne da se srce moje izvidati;
mogu se sad zvezde k meni s neba skidati,
i mesec uz mene ploviti rekom
da me utesi;

mogu proleca nad ovim zemlje pasom
mirisati vecito iz oblaka i cveta;
mogu me voleti ljudi celog sveta.
je neću i ne mogu nijednim vise spasom
da se izbavim.

Sad. Boze dobri, skloni se tiho sa mojih staza,
odnesi sobom zvezde s neba plava,
jer olovna kaplja zla, sto spava
u srcu mom, jutros se kobno ukaza
i za ruku uze me.

Pa kada, posle mnogih srca sto pobra,
uzberes i moje srce puno mana,
seti se, Boze, mojih tuznih dana,
jer ti znaš koliko je teško biti zalosna,
a biti dobra.”

Eto, malo smo zalosne, ali smo dobre:)

Pozdravce Minodora...