Tranzacija
Tanjuska-c
(na)
2009-08-20 08:01 PM
Трава је мирисала на ноћ, на таму и на тајновитост. Мане је уз оштар бол са напором успео да отвори једно око, друго је било натечено, успомена на синоћњу пијанку. У мозгу је остала трака неповезаних сцена, речи, лица, све остало је било нејасно попут филма који се не памти али остаје сећање да је одгледан.
Када би могао да га премота па пусти од почетка, кажу пијан човек увек говори истину, можда али истина није увек пожељна, ма уосталом, помисли он пијан човек говори оно што му је на души, а не оно што је истина. Знам ја шта мене мучи и кад нисам пијан али немам храбрости да кажем, да рикнем ко оно говедо тамо што пасе, да кажем онима тамо да нам отеше све у овој земљи, ето продаде баба Радуша онај врх тамо што пркоси облацима. Дадоше јој они Руси неки десетина хиљада еура кобајаги капаре, а продаде она то њима за милион. А како да јој кажем, е јадна Радуша, па ти се не знаш ни потписати а продајеш оно за шта је твој ђед давао главу. Него дошли унуци и напричали лажи, веле треба нам баба пара да купимо нека кола, погледај само каква они у граду возе, нисмо ми никад били гори него други. Баби засузиле очи и већ виде своје унуке у најскуплљим и најбржим колима.
Пљуну она на палац, умочи га у мастило и оде Орлов врх предат без капи крви.
Рекао је Мане то онако пијан једном од њих па зарадио модрицу, а и стомак га заболи па се сети и других којима је исто споменуо јуначко губљење дедовине. Ко га тера да пије. Зашто лепо не напише нешто, већ кад му је Бог подарио таленат , удари неки псеудоним, па да заради коју пару, него овако у празно троши своју снагу и језик.
Окрену се он на бок, скакавац му скочи са колена на лице, он га збаци гадљиво и опсује. Помисли како је преспавао на врху клисуре и како је мало фалило да се незгодно окрене и да слети у провалију. Угледа поред пута споменик и пет слика погинулих на истом месту, један ауто протутња поред њега и он успе да се придигне и седне. Извади цигарету, запали и повуче дим, загледан у гомилу смећа поред пута. Згади му се тај несклад природе и људске прљавштине.
Сетио се он тако неких сцена али се никако није могао сетити како је завршио баш овде.
Док је мамуран покушавао да се присети зачу кораке и низ стрмину са друге стране пута угледа Милицу. Има ли ишта лепше нео угледати младо женско лице у рано јутро. Топлина му испуни измучено тело, болови устукнуше и онај скакавац који је упорно циљао његово лице одустаде.
- Је си ли жив?
- Мислим да јесам. Ајде провери. Пољуби ме па ћу знати.
- Е да знаш да сам луда што сам и дошла да видим шта ти је. Ја рекох да се ниси преврнуо или не дај боже угушио а ти правиш шалу и спрдаш се
- Ма не љути се мала , нисам хтео да те наљутим, само сам се обрадовао
- Ено ти мајка кука по селу, ђе си.
- Манта ми се у глави, дај ми руку
Милица неповерљиво приђе и пружи руку, он је повуче ка себи. Загледа се у њене уплашене и радознале очи , хтеде да је пољуби али угледа оно смеће поред пута и одустаде. Она осети да је стисак попусти, отрже се као мала срна о побеже уз стрмину поред пута. Потрча али се окрену и погледа га озбиљно, за трен и затим се изгуби у шуми. Мане се придиже , отресе прашину са себе, поравна панталоне и протресе густу, црну косу.
Помисли шта да каже јадној мајци, где је заноћио, одлучи да јој каже истину, зна он грдиће га она једно пола сата а онда ће га већ нуткати јелом и пажњом.
И уосталом онај Баба Радушин врх још увек стоји тамо, највишљи, још увек орлови слећу само тамо. Нека се паре обрћу и множе само да су далеко од њега. Тешко ће се странац попети на њега. А ја могу кад год пожелим, рече он себи на глас смишљајући како ће да напише Милицу песму и да јој прочита.
Мане је журно грабио уском стазицом ка селу не приметивши да му је Орлов врх шертски намигнуо.
Tanjuska-c
(na)
2009-08-20 10:08 PM
Пут је био напоран, дугачак, узалуд је покушавала да се успава таблетама против мучнине, нису деловале, филмови су били занимљиви и скратили су време али ипак тело је остало без сна. Преседања, тако неизбежна иако непотребна с обзирон на идаљеност. Некада се путовало брже и једноставније. Сада се путује до отаџбине као да се путује на неки други континент а не у Европу. Покупила је кофере, дочекала такси и кренула у место где је рођена , одрасла и сколу завршила. Пуно тога је везује за то место а сваки пут кад дође осети како се река која је одваја шири, плави, прави меандре, усеца и плови без реда. Понеки мостови се руше без треска, тихо потону као да нису ни постојали.
Али река ипак плови, помисли она и стегну јаче она два кофера. Таксиста је био веома причљив, причао је без реда и смисла, као кад неко узме даљински и окреће канале од 1 до 999. Ухватила је пар занимљивих информација, да би се опустила и дозволила да јој ветар разноси мисли. Боље је не размишљати превише, дошла сам на одмор помисли она. Преспавала је један добар део пута, док је возач весело певушио и палио цигарету за цигаретом, појео сендвич и одслушао вести.
- Госпођо, пробудите се, стигли смо, ево улазимо у ваш град
Мој град, помисли она, шта је више моје, није град, него људи који сам познавал и са којима сам расла. Не рече она ништа возачу, него се протегну, немести косу и стави наочаре за сунце.
Таксиса стаде испред куће де је она рекла да стане, изађе, иѕвади кофере из гепека и речеЧ
- Све најбоље госпођо, немојте да се нервирате и лепо ћете провести годишњи одмор. У здравље па се мождаопет видимо.
Отпоздрави она њему, остави кофере испред куће и отрча до комшије да узме кључ од капије. Поздрави се са њима и обећа им да ће доћи на кафу чим спакује ствари. Откључа капију и уђе у двориште. Пређе преко кликера забодених у бетон, брат је одавно мртав, угледа цвеће напуштено и подивљало, мајка је веч одавно мртва, запахму је опор киселкаст мирис попадалих шљива отац је мртав од недавно. Те натруле шљиве је највише растужише. Откључа врата, помери паучину и унесе кофере. Запахну је познат мирис, све је препознала, мирис очеве јакне, мирис компота који је трулио у остави, мирис цигарета које је брат пушио.
Растужи је то што је сваки мирис враћао у прошлост а још више та кућа, напуштена, сама попут старца који једва чека да умре и да сконча муку.
А онда зачу неко мјаукање, угледа сивог мачора.
Обриса сузе, оде до прве радње, купи саламе, млека , јаја и врати се брзо. Насече у чинији саламе , надроби хлеба у млеко и остави на сред дворишта мачору, који се у почетку плашљиво склањап да би затим халапљиво све појео.
Она се сети како је отац спомињао неког мачка и разнежи се још више замисшљајући да је о баш овај мачор. Он се наједе а затим се безобзирно удаљи, зевајући уморно. Звуци који је памтила и ова гробна тишина никако нису ишли заједно руку под руку, зато одлучи да остави кофере и да крене у центар града не би ли срела неко познато лице. Закључа капију, обеси кључ о куку која је увек висила на исто месту и крене пешице. Људи пролазе, никога не познаје, и кога мисли да познаје није сигурна да је та собоа баш та. И баш је тај дан сунце одлучило да буде пријатељско, отпратило је гошћу до ѕеленог центра где је она села , наручила воду и кафу. Запалила, цигарету и имала осећај као да није нигде ни отишла, као да је све био неки сам и она се пробудила и ту је. Протрљала очи и помислила на каквим је све местима била и који је све језицима говорила.
Конобарица је није препознала а и како би кад јемного млађа од ње.
Испијала је кафу, кад приђе познато лице.
- О добар дан желим. Дуго Вас није било.
Препозна она Мишка, насмеја се и позва га да седне.
-Ма нема проблема, ја сам ионако на годишњем одмору увек.
Наручи он дупли вињак, без воде и започеше они причу. Као и увек кад се сретну два знанца започну приче, ко је кога оженио, ко кога преварио, покрао, ко се продао, ко се развео, обогатио,а онда он запоће са пиатњима како се снашла, шта ради ...
Она му стрпљиво одговори а онда спомену једну слику коју је видела на Интернету. Два Босанца на црногорској плажи, који леже без сунцобрана , поред којих лежи пластична дволитарска флаша пива и који леже на немилосрдном црногосрком сунцу прексривени само дневним новинама. И рече му
- Е овакви су ратовали срцем за нашу земљу и такви би издржали оно што ни ја ни ти не би могли.
Саговорник ућута , захвали се на пићу и рече да има нека посла, поздравише се и она сотаде сама у баштици, које је летње сунце враголасто пецкало жељно игре и враголастих будалаштина.
Уосталом помисли она, зашто да губим време, боље да се вратим кући и да покупим оне шљиве које су још добре за ракију.
