Ne možeš ti razumeti mene,
kao što ni ja tebe ne mogu,
mi smo dva različita sveta
iako rođeni u istom mestu.
Ja svoj život proživeh kroz snove,
dok ti čvrsto stojiš na tlu,
oprosti ako sam te povredio,
i molim te,
ne pamti me po zlu.
Koračao sam dugo,
koliko god sam mogao,
i trudio se da pripadam ovom ovde,
ali je sudbina jača od mene,
pobedila je,
pobeđuje uvek.
Ko da sam, šta sam,
ne znam ni sam,
al jedno znam;
ja nisam umeo da mrzim,
a ljubav je skupa,
prokleta,
prognana,
ja junak sa hiljadu rana.
Oprosti dane i godine tužne,
biće mi lakše umreti tada,
ti znadeš da te voleh,
ti znaš da te volim i sada;
dušo moja,
nemirna , mlada.
Čuj, osećam dah tvoj,
kako kroz moje vene teče,
i biće radosti, i biće sreće,
dušo moja,
prolećno cveće.
Ko da sam, šta sam,,
dal listak žuti,
što sa ogolele grane pada,
moja je istina,
istina tvoja,
dušo moja,
mirisna polja.
Umro je još jedan čovek,
al smrt je samo rađanje novo,
još jedna sudbina u nizu.
Ko da sam šta sam,
kome sam dužan,
koliko reči dugujem još,
o dušo moja,
oprosti meni,
ako sam kadgod bio loš.
Ti znaš da je sve to
iz jubavi bilo.