Nazad

Skriven od mraka svakodnevnice,
po podu prosuti memoari,
i nešto što liči na život device,
sve su to prazne priče ustvari.

Veza je davno prekinuta,
i malo nas stvari spaja još,
samo je slika, prašnjava, nedirnuta,
i jedan stih u noći, prilično loš.

Sećanje me ne napušta,
stalno mi o glavi radi,
ja sam ostarela zlokuća,
što samoj se sebi gadi.

Nemoj da ćutiš, već zalaj glasno,
da čuju te čak i u Otadžbini,
da svima odjednom postane jasno,
koliki teret nosiš u sebi.

Opsuj, kada ti na srcu legne prah,
oteraj loša i zla osećanja,
pre no što ispustiš poslednji dah
ispuni davno zadata obećanja.

Budi barem na kraju života,
čovek od reči, ne laži više,
pa da od odvratnog matorog skota
pretvoriš se u nešto više,
dobrih stvari,
ali ne mari.
Stani, preskoči,
nogom u odaje nove kroči,
i pevaj, srce, pevaj
život je počeo tek...