Zanat

Književnik
Je hteo biti
Od davina
Od malena
Da iznedri
Koje slovo

Za sav prostor
I vremena

Sve diplome
I papire
Sabirao kao
Hrčak
Puštali mu
Neko slovo

Da tandara ko
Tandrčak

Otimao
Gde je stigo
Toplinu
Od ljudske duše
Ranjavao
Po zanatu

Groteskan
U svome blatu

Književnik
Je hteo biti
Krčmio je
Tuđe šume
Oni knjige
Ne štampaju

A bez da se
Lova pljune

Književnik
Mu i potomak
I za njega
Tuđe hara
Pravično je
Podeljeno

Nekom duša
Nekom para

Književniče
Srećni puti
I pohodi
U visine
Stabla uvek
Sama niču

Na humusu
Postojbine

Tebi nek je
Duga slava
Svako slovo
Sveto pismo
Samo hoću
Da te ne znam

Da se nikad
Sreli nismo

A golubu
Koga nema
Da blagošću
Pospe sate
Upaliću sveću
Više

Jednu za me
Drugu za te

Književnik
Je hteo biti
Književnika
Sebe rodi
Taj nikada
Znati neće

Kud čoveka
Ljubav vodi

http://www.youtube.com/watch?v=X0El-5rFNKQ

Čak i onda kada je bio sve samo ne mlad žene su se lomile oko njega. Kako i ne bi kad je sa pet metara već po držanju tela i načinu hodanja saznavao više o ženi nego neko drugi u trodnevnoj njenoj ispovesti. A nakon pogleda u oči tačno je znao šta mu je činiti. Bio je nepogrešiv u osećaju kojoj da došapne stih, kojoj valja dotaći rame, kod koje najpre mora fingirati distancu dok izvodi bočni udar...

A onda, mleo je kao buldožer. Pa i kad nestane goriva, kad se mašina izraubuje, kad se sva raspadne na delove i kad ih satre rđa, on je i dalje išao istim tempom, istom snagom, istom željom, istim ubeđenjem da je sve samo pitanje vremena jer pred njim odbrane nema. Bio je nemilosrdni ljubavni perpetuum mobile nad kojim samo smrt ima moć.

Za njega su sve bile u jednom iste: nema ni jedne koju on hoće a koja će mu reći ne. U rukama Stradivarija svaka je žena violina, to mu je bilo zvezda vodilja. Odavno je taj glas išao za njim i ispred njega. Kad bi mu neko to i rekao zadovoljstvo bi mu protrčalo preko lica ali je uvek karakterističnim mirom istinoljupca izgovarao istu rečenicu: „Ja sam bespolan!” Time je, naravno, podstrekivao sagovornika da, u iznenađenosti, nastavi da mu objašnjava zašto će potpuno trezan pre poverovati da kuća u Stepojevcu stoji na telećim nogama umesto na temelju, ali nikada ne u njegovu nemoć pred ma kojom ženom.

Takav kakav je bio u odnosu prema ženama bio je i na poslu. Kad se na nešto fokusira savija ga, lomi, razdrobljava, rastavlja na čestice i onda ponovo sklapa onako kako on misli da treba. I kada sklopi, niko više pomislio ne bi da je to ikada možda drugačije bilo. A kamoli da mu je promenjena suština. Da je od istine stvorio privid. A od privida novu istinu. Ničeg lošeg u tome on video nije jer, naravno, nije na taj način gledao na svoje delo. Njegove oči bile su u njegovoj glavi, ali njegov vid, to je sasvim druga priča. Imao je rakurs tako filigranski podešen da u tren oka sužava do besmisla ili širi do apsurda pogled na istu stvar. Bio je akademik manipulacije kakav se retko rađa. I teško kao takav raspoznaje.

./...

Strogo je pazio na one koji umeju da misle. Prigrljavao ih prvi i sklapao u nisku koja je ipak, pod njegovom bojom, umesto biserne ogrlice više ličila na člankovitu glistu. Podrazumeva se da niko od njega nije bio ne samo veći zagovornik slobode mišljenja, nego ni veći borac koji je toliko puta umro pa vaskrsnuo u jedinoj svetoj borbi svih zemana: borbi za istinu. Naravno da ga niko od mislećih nije pitao kako je toliko puta oživeo.

Često je oživljavao jedan detalj iz svog života. Da je bio dete iz zbega sa Kozare, u drugom svetskom ratu. I to onog dela zbega koji nije uspeo da umakne. I da je čudom samim preživeo. Naravno da nije imao svoje sećanje na tako rano detinjstvo, ali se nikada nije upitao zašto je onda sa tolikim bolom govorio o danima na koje uspomenu nema. Uspomenu, da. Jer i grozote imaju status uspomena.

I onome ko bi prvi put slušao tu njegovu priču bilo bi jasno da tolika patnja ne može biti uzrokovana danima koji su ostali u brojnim decenijama iza, ali dalje od toga niko nije mogao da vidi. Bila je to njegova mera pokazivanja da je i on samo čovek, da i on zna za nesanicu i besanicu, da život lomi, melje i urniše svakoga od nas i da od tog pravila nema izuzetaka čak ni samo zato da bi pravilo kao takvo bilo potvrđeno.

Kako je na licu ovog gorštaka slikar obučen u vreme dodavao bore tako je sve sporije hodao, kao pod nekom mukom nejasnom i nevidljivom ali tako raširenom u njemu kao da se ni od čega drugog osim nje ne sastoji. Ali je i dalje osvanjavao i tek kad duboko zaore tamna noć odsvanjavao od svog posla. Na kojeg je mislio i kada spava.

Kozarački zbeg i dalje je bio magični odgovor na ma čiji upitni pogled. Srce mu niko nikada video nije. U njemu, u živom grobu, sin jedinac sahranjen da niko ne zna, od onog davnog dana kad je prvi put u strahu spustio roletne u svojoj dečačkoj sobi. I, neumoljiv, pobegao u neki drugi svet, daleko od našeg. U kome je odsustvo ovoga sveta jedina moć koja traje.

Hvala. Saglasna sam da su lepe. Valjda zato što je život, uprkos svemu, lepši od svega.

„...i vježba čovjek...”

http://www.youtube.com/watch?v=7HoLgH9R99s

Dobrodošla:)

I tebe, naravno:)

Kad je o ceni reč, svakome je tačno tolika koliko je pravedno. Nema tu omaške!

Hvala što me podseti na pesme;) Njegov glas bezmerno volim...

http://www.youtube.com/watch?v=3koJysIqa2s

http://www.youtube.com/watch?v=e1R0cZMS-Ig

http://www.youtube.com/watch?v=KYlMjCw3Rv8

Priča

Brojala sam do
Pedeset
Noć je bila duga
Gusta
Do tog broja kad sam
Stigla
Postala je gluvo
Pusta
Zgužvala sam list
Hartije
Na njemu su bili
Ljudi
Tad sam neke
Preskočila
Da ih brojanjem
Ne budim
Ne u njima već u
Sebi
Nisam htela sve da
Vidim
Nesta žudnje da se
Setim
Htedoh samo da
Odletim
Brojala sam do
Pedeset
Bilo mi je tada
Zlo
Ni sad ne znam
Kol’ko ih je
Moguće i celih
Sto
Rasejani svud po
Svetu
U pupoljku ili
Cvetu
Neću zalud da ih
Brojim
Ja bih tiho da
Postojim
Brojala sam do
Pedeset
Ima tome mnogo
Leta
Što sam papir
Izgužvala
To ni za njih nije
Šteta
Brojala sam do
Pedeset
Zastala u izmaglici
Bez pitanja
Posmatrala
Osmeh uhvaćen na
Slici
Od tada na kraju
Priče
Hartiju bez tuge
Pamtim
I osmehom onim
Znanim
Sve ih kupam da
Pozlatim
Čovek primi kol’ko
Ume
Kol’ko ima uvek
Da
Ono što je najvrednije
Može da ne
Prepozna
Ipak
Ponekad se latim
Slike
Dva su oka
Graorasta
Nasmejana kao
Dete
Koje voli jer zna
Rašta

:)

Sa metarskih, jeftinih zvučnika, zahvaljujući lap topu, o ženi koja mu je u krvi neizbrisiva grmeo je Zdravko Čolić. Na video bimu iza orkestra, nezainteresovano smeštenog za stolom na samom kraju plesnog podijuma, smenjivali su se kadrovi.

Bistra voda se kao slap prelamala preko ovećeg kamena koji se lagano primicao očima posmatrača sve dok se potpuno jasno mogao videti ženski prsten od zlata sa kamenčićem koji je po prozračnosti podsećao na staklo.

Nedugo zatim puklo je raskošno zeleno prostranstvo livade preko koje je mlada devojka u farmerkama i beloj majici trčala ka svom vršnjaku koji ju je snažno, ispod pazuha, stegao i dugo vrteo u krug.

Onda se pojavila hrapava kora starog stabla, na njoj tanušni i nežni devojački prsti, nokti sa frenč manikirom, dok su se sa suprotne strane primicali muški, sa noktima uglačanim do visokog sjaja, lagano, jagodicama preskačući hrapavine stabla sve dok je prekrio njenu šaku.

Tako su se voleli naši mladenci čija je želja bila da zvanicama pokažu delić svojih najdubljih osećanja koja su ih dovela do odluke da zanavek spoje svoje živote. Zvanice su pretežno frenetično aplaudirale tim rečima staroga svata i ipak, videlo se, nestrpljivo čekale da se mladenci već jednom pojave ne bi li krenule činije sa, nadajmo se, telećom čorbom.

Spomenka je otvorila tašnu i mašila se za tabakeru. Pripaljujući cigaretu čula je neobičan huk. Nesviknuta na njega podigla je pogled tražeći odgovor.

Levo od podijuma upravo je nestajao deo zida. Ispod pokretnih vrata videla se zaustavljena limuzina. U gluvoj tišini jedva se čuo jedino besprekoran, mehanički šum ispravnog motora. Poput srednjevekovnog jedrenjaka, laganim dostojanstvom pokrenut, do središta plesnog podijuma domileo je beli linkoln.

Muk je u milisekundi proburazio „Marš na Drinu”. Uz njegove taktove energično su se otvorila suvozačeva vrata, promolile noge potom i trup mladoženje sazdanog od destilisanog ponosa. Za to vreme livrejisani vozač otvorio je vrata iza sebe. Pokuljali su metri bele čipke, volana, mašnica, trakica, bisera iz kojih je, kao žar ptica, blistalo takođe ponosno lice mlade neveste.

Ovacije, povici, aplauz nisu se smirivali sve do kraja čuvene koračnice, dok su mladenci, držeći se za ruke, gledali zvanice ni nevidevši ih onako ustreptali na svom čardaku ni na nebu ni na zemlji. Na konobarski puk pala je tama kolektivnog zaborava.

Spomenka je odlučno ugasila cigaretu. Izlazeći na svež vazduh pogledala je u nebo. Zvezde su bile uobičajeno daleko. Poželela je da ih gleda iz svog dvorišta, da hvata mirise i zvuke noći daleko od grada, a ipak na samom njegovom rubu.

./...

U ogromnom dvorištu vrilo je kao u košnici. Neki su pobadali kočeve za šator koji prima hiljadu zvanica, drugi su na desetak ražnjeva vrteli buduće pečenje - bilo je i jaretine, žene se užurbano mimoilazile na stepeništu. Bila je to opšta gungula u kojoj svako tačno zna šta radi; dobro organizovani haos.

Domaćin ih je najpre poveo u obilazak okućnice. Spomenka je izgledala kao zrno graška pored ogromnog betonskog objekta, ukrovljenog crepom, bez prednjeg zida, sa pokretnim vratima, u kome su bile smeštene sve moguće poljoprivredne mašine i mehanizacija sa raznim priključcima . Iza je bio voćnjak kome se kraj ni nazirao nije. Vinova loza, negovana kao dete, izvijala se duž metalnih šipki praveći hladovinu u baštenskom tremu sa stolom i stolicama za kafenisanje posle napornog rada.

Svinjci besprekorno uređeni, betonski, svinje razdeljene po rasama, a u štali, kao u apoteci, automatska hranilica i mašinska muža. Garaža za tri automobila posebno odzidana, sa itisonom ispod točkova vozila. U dvorištu dve hladnjače sa tonama piva, sokova i mineralne vode. U podrumu, domaća rakija i vino, godinama čuvani za dugo čekani dan.

Dok su mezili, pili kafu i pričali, šator je bio podignut. Bočno od njega osvanuo je dugi niz stolova prekrivenih belim stolnjacima. Spomenka je kao dete širila oči slušajući koliko mesa, torti, predjela i svega drugoga je spremno za goste koji od ujutru počinju da stižu. To brdo utrošenih jaja pokušavala je da zamisli, ali uzalud. U sve se besprekorno uklapao i orkestar, etabliran za ovakva slavlja, sa dve pevačice i jednim pevačem, radi postizanja kontinuiteta muziricanja bez pauze.

Spomenka ipak nije uspela da shvati zašto je u dvorištu postavljen onaj zaseban niz stolova, kad već postoji onoliki šator kog su upravo kitili kao novogodišnju jelku. Ljubiša joj je začuđeno i kroz smeh rekao da je to za duvaraše, kojih se očekuje najmanje stotina.

Duvaraši su, objasnili su joj, ustvari nezvani gosti. Oni uvek dolaze kad čuju da je u nekom selu slavlje. Od Smederevske Palanke, do Aranđelovca i na ovoj strani do Mladenovca, spreme se pa dođu na veselje. Ne dao ti bog da ih ne nahraniš i ne napojiš jer pronose glas kako su u kojoj kući dočekani, pa bruku sa imena domaćina sve vode ovoga sveta ne mogu da speru. A sina posle vojske valja i ženiti, nikakav zao glas ne sme da krene i zaskoči iza krivine. Mora on biti dostojan da dovede snaju iz bilo koje kuće; kad se jednom zakotrlja grudva loših reči, tu lavinu čovek ne zaustavi ni živ, ni mrtav.

Spomenka se te noći kasno vratila u svoju kuću. Usput joj je Ljubiša objasnio da kumčetu sada samo prave ispraćaj, ali da on ide u vojsku tek dogodine. Ispraćaj se pravi jer odlaze u vojsku njegovi vršnjaci, da dete ne zaostaje za generacijom, a kad dogodine stvarno krene, opet će biti veselje, malo manje nego ovogodišnje, ali svakako bogato.

Te noći je Spomenka, posle mnogo godina, jutro dočekala na klupi u voćnjaku, pored stare bele trešnje. Vesela, daleko od seoskih i gradskih duvaraša i opanaka sa štiklom. Jer, vreme veselja ne prolazi, ono nema start i cilj. Javi se tada kad čovek oseti potrebu za njim. A to može zato što je ono uvek u nama, gde god da smo, ma čime se bavili.

Potseti ti mene, ako, ako...
Gitaru sam učila da sviram nekad davno, u osnovnoj školi, ali klasičnu:)

„... meni se ne ide, neću, nisam lud ...”

http://www.youtube.com/watch?v=u0RYQF8h-hU
Zaista, nije trebalo da ode...

„...ali smo mi suprotni svetovi...”

http://www.youtube.com/watch?v=KvirTJ7o_D8

http://www.youtube.com/watch?v=qf-psdfCQG4

Gnezdo

Tišino dođi
Onako kako uvek
U čoveku osvanu

Dragi gosti

Žal ne donose
Ne ištu božansko piće
Čirake od srebra
Beštek i salvete sa inicijalima
Čudesne zalogaje
Sa polutkama
Nabreklog beloga grođža

Jer oni nisu centar sveta
I kucavica svemu

Tišino dođi
Da kao i uvek
Mogu da otputuju

Gosti nezvani

Izgladnelih očiju
Pustinjaci za ostala čula
Sa snajperom za mete u drugima
Ljudi koji nikad ne zalaze u sebe
Jer namesto kucavice
U sebi gnezde ptice kukavice
Koje se vavek rađaju

Svaki put kad u strahu
Od ljubavi sagore

Tišino dođi
Oko gležnjeva zagrli
Okov tu najjače steže

Kada je sve

Između jave i sna
Ljubavi i praznine
Znanja i kolebanja
Da vrline budu poslate
Na spavanje
Za treptaj oka bar

I to je ponekad dar
Nama od nas u pravi čas

http://www.fotothing.com/photos/0e4/0e41bc04a24e0c3518025f15b58d13b6_1ef.jpg

...нас никто не понимает...

http://www.youtube.com/watch?v=hkE5eTFk3WA

Ljubav

Ništa žalila ne bih
Da ti ulepšam sutra
Kad tako dugo gledam
Sav pelin tvoga jutra
Nikuda pošla ne bih
Da ti olakšam dan
Dok nema sediš i gledaš
Potpuno rasprsnut san
Znaj
Srce se može dati
Ono je obična pumpa
Tamo gde ljubav živi
Nekim je ljudima rupa
Svikni sa tim da živiš
Biće ti lakše noći
Nikoga nećeš da kriviš
Kad okreneš leđa samoći
Biserje što lagano toči
Iz detinjih očiju plavih
Oprosti što ne držim u sebi
Već ga u reči stavih
Jer
Dođe ponekad vreme
Da klija sumorno seme
Zalij ga dušom tečno
Ni ono nije večno

http://www.youtube.com/watch?v=V5tUQimjTq0

Pozdrav svima:)

Tako omilile, da sve vidim duplooo!

lol

Sve što mi osta to je moj dlan
ogrubeo kao rudarski da je
i nežan kao nit svilena
u čauri tuge za sva vremena

Sve što mi osta to je moj dlan
naboran kao zemljina kora
i putopis topli svuda na njemu
putnika koji živi u svemu

...