JASENOVAC – USTAŠKI LOGOR ZA ISTREBLJENJE SRBA, JEVREJA I ROMA Djecu sa rasporenim stomacima tjerali da trče ukrug

~Ustaše, vidite kako ja krstim ovu srpsku kopilad. Neka njihova krv padne na moju dušu, a ja ću vama dati oprost grjehova za sve što budete danas učinili - sokolio je koljače fratar Miroslav Filipović Akademik Srboljub Živanović je septembra 2003. godine, povodom posjete pape Ivana Pavla Drugog samostanu Petričevac, gostovao na tribini „Dveri srpske” u Beogradu, gdje je održao predavanje i tom prilikom posebno akcentirao:
- Ovo o čemu ću da govorim večeras nije ni prijatno ni lijepo, ni ohrabrujuće ni opravdavajuće, već je užasno, grozno, bolno, zastrašujuće i zabrinjavajuće. Radi se o dokumentacionom materijalu koji sam nedavno primio iz Njujorka, a snimile su ga američke ekipe na terenu u Bosni. Taj materijal mi je poslat kao članu Međunarodne komisije za Jasenovac. Pregledajući više od 50 sati video dokumentacionog materijala, izdvojio sam samo nekoliko isječaka koji mogu bar djelimično da ilustruju moje predavanje o velikom stradanju Srba kao naroda i o neprekidnom ratu koji vodi Katolička crkva protiv Srba koji tvrdoglavo odbijaju da se odreknu istočne grčke šizme.
Naučnim metodama i putem stvarnog brojanja skeleta žrtava u Jasenovcu, dokazano je da je u tom logoru, daleko većem od Dahaua, Mauthauzena, Buhenvalda i dr., stradalo skoro 800.000 ljudi. A o tom zločinu se i danas ćuti. Mediji, političari i vlast ne govore, ne pišu i ne trude se da obeštete preživjele žrtve ustaškog terora i ukažu na domete i rezultate zločina koji je u Drugom svjetskom ratu zadesio Srbe, Jevreje i Rome. Progon Srba ne datira od juče i nije od danas. Izgleda da je odluka o progonu Srba donijeta još 1102. godine kada je 12 hrvatskih plemena potpisalo odluku da se stavljaju pod vlast Mađara, koji su bili katolici. Za vrijeme mađarskog kralja Stefana Prvog papa mu je uputio upozorenje da na području njegove proširene kraljevine, dakle u Hrvatskoj, Slavoniji i Sremu, ima 19 šizmatičkih, to jest pravoslavnih manastira, a nijedan katolički, i naređuje mu da učini nešto da se situacija izmijeni - milom ili silom. Ali, to nije išlo glatko, pa je papska kurija 1303. godine izdala uputstvo borbe protiv pravoslavlja. Bilo ih je četiri: sjediniti nesjedinjivo, izvan Katoličke crkve nema spasenja, grčka crkva nije crkva i brisanje pamćenja kod naroda na postojanje Pravoslavne crkve.
Akademik Živanović je u nastavku podsjetio da se na čelu Zavoda sv. Jeronima u Rimu nalazio Dominik Mandić, nekadašnji župnik u Herceg Novom. On je preko 35 godina razrađivao strategiju rasparčavanja Jugoslavije, organizovao pacovske kanale za prebacivanje Pavelića, Šakića i Artukovića u Južnu Ameriku i SAD da bi se spasli od mača pravde. Zagrebački kardinal i nadbiskup Stepinac, osvjedočeni koljač srpskog, jevrejskog i romskog naroda, blagosiljao je hrvatske sveštenike i koljače koji su mu dolazili krvavih ruku poslije klanja nedužnih žrtava.
U Petričevcu je godinama živio pokatoličeni Švaba Hans, nazvan Ivan Merc. On je kao profesor, filozof i ideolog katoličanstva decenijama školovao buduće koljače Srba, Jevreja i Roma kroz organizaciju križara, iz koje je izraslo ustaštvo. Među njegovim učenicima, zvjerstvima se ističu fra Radosav Glavaš, fra Dionisije Jurčev, fra Majstorović, fra Krstić, fra Ilovača i još 1500 drugih. Iz manastira Petričevac je pošla prva grupa koljača, predvođena fra Majstorovićem, koja je obavila prvo klanje Srba 1941. Baš to mjesto je papa izabrao za svoju posjetu i ceremoniju proglašenja svecem Hansa Ivana Merca. Isti taj papa nije posjetio Jasenovac i Donju Gradinu.
Obraćajući se srpskoj dijaspori u Londonu i izbjeglicama iz Bosne i Hrvatske, maja 2003. godine, akademik Živanović je istakao da posjeta poglavara Katoličke crkve pape Jovana Pavla Drugog Republici Srpskoj i samostanu Petričevac predstavlja svojevrsnu provokaciju i uvredu žrtava pobijenih u sistemu hrvatskih ustaških logora tokom Drugog svjetskog rata. Papa je dva puta boravio u Hrvatskoj, a nijednom nije posjetio Jasenovac. Došao je, međutim, u samostan Petričevac, gdje je planiran pokolj Srba, Jevreja i Roma. Odatle je i potekao prvi grozni pokolj Srba, predvođen fratrom Vjekoslavom (Miroslavom) Filipovićem.
Akademik Živanović je podsjetio prisutne da je 7. februara 1942. godine katolički sveštenik, franjevac Miroslav Filipović poveo koljače iz samostana Petričevac u pokolj koji se dogodio u selima Drakulići, Sargovci i Motike. Za nešto više od deset sati, ustaše su noževima, motikama i maljevima pobili preko 2.730 ljudi, među kojima je bilo i djece. Samo dan ranije, papa Pije Dvanaesti priredio je prijem u najsvečanijoj vatikanskoj dvorani za 206 hrvatskih koljača, koje je, zajedno sa Dinom Kvaternikom, predvodio papski izaslanik u Zagrebu Đuzepe Ramiro Markone. Pokolj u Drakulićima, Sargovcima i Motikama započeo je fra Miroslav Filipović tako što je ušao u školu i zahtijevao od učiteljice da izvede jednu učenicu pred tablu. Učiteljica je pozvala kćerkicu Đure Glamočanina, misleći da fratar želi da mu djeca recituju. Fratar je onda izvadio nož i pred učiteljicom, ostalim đacima i svojim sljedbenicima-koljačima rekao:
„Ustaše, vidite kako ja krstim ovu srpsku kopilad. Neka njihova krv padne na moju dušu, a ja ću vama dati oprost grjehova za sve što počinite danas.”
Ovo zvjerstvo lično je opisao fratar Vjekoslav (Miroslav) Filipović na suđenju za ratni zločin poslije Drugog svjetskog rata. Toga dana, kad je fratar Filipović započeo pokolj u školi, ubijeno je skoro 3.000 Srba svih uzrasta i preko 500 djece. Djeca su izvedena iz učionice u dvorište, na snijeg. Koljači su im oštrim noževima rasporili stomake i natjerali ih da trče ukrug. Kako bi koje dijete prošlo pored ustaše-koljača, tako bi mu ovaj odsjekao po neki dio tijela i nabio uz rasporeni trbuh. Leševe niko nije smio da uklanja. Ostavljeni su da ih raznesu psi.

АНЂЕО

Био сам тамо и све сам видио дјецо моја,
жицом сам крвавом Икону Свету у мозак властити урезао
не сјећања ради,нит сачувај Боже сулуде освете,
јер ко би пожелио памтити призор од смрти црњег усташког строја,
монструма што је с'осмјехом пакленим недужну дјечицу пјевајућ' клао
и нијеми вапај што к' небу шаље усташком камом преклано дијете.

Нијесам без разлога дјецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,
Нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,
и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини утекнем клетој душманској ками,

тако сам близу вјечитог свјетла у оној проклетој јами био,
тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,
па ту ме дјецо,у тој безданки,прикривен у тами,
јачи од смрти,мржње и бола гледао благо Анђео сами.

Шачица недокланих жудно је гледала горе
крвавим отвором јаме и свјетлом прелашћена,
слијепа да види хорду што је оштрила зубе,спремна да настави хајку,
не једном зачух лепет што крила Анђела творе
и не видјех ништа љепше до тог божанственог трена,
предамном стајаше дијете које је тражило мајку.

Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,
ни мрака,ни очију страшних,ни крика што душу леде,
није знао за патњу,ране и крваву жицу,
само је тражио ону коју толико воли,

а око се његово држаше за једну танку жилицу,
и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу ,
и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе
док тихо шапташе мајци :

„Не брини мамице мила,ништа ме не боли!”

Несташе у том трену и жртве и џелати,
неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,
о каква радост Душу испуни када схвати
сву ју је прожео овај прекрасни дјечак Свети.

И ништа више дјецо не може да ме спријечи
сваком ће искушењу Душа да одоли,
само да Господ једно никада не дозволи
да никад не пресахну ове Свете дјетиње ријеци:
„НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”