evo zoro o Atini , dali je bilo nekog ogledala tada
cudno
pre nekoliko trenutaka učinilo mi se kao da sam video proslost

Atina, mudra boginja moja, nijednom me nije ljubomorno zadržavala da samo provedem vreme medj drevnim brdima ili stubovima hramova olimpa pa čak ne ni u muzeima.
Iz svoje usijano bele letnje svetlosti slala me je čak do korinta, porosa i Egine. Do Suniona, najjuznije tacke Atike, gde se u čitavij bujici lijandera i tamarisa na pocelju mermernog Posejdonovog hrama sa još trinast preostalih stubova I na jedom od njih potpis I bajrona, tog hrabrogEngleza!
I kad sirtaki umukne, pratio me je makar u mislima Aleksis Zorba, raširenih ruku kao na filmu, sa onim odsecenim trzajima I poletima nad prasinom juga, nad svim našim trosnim zivotima. Aleksis gresni I veseli, sto je govorio:„verujem samo u zorbu I njegovih deset prstiju”
Jer gde je takve svetlosti – drugog ti hleba i krova netreba
Pocrneo saam vecod prvih dana ovde u ovom gradu , i sada pustolovno koracam po vrelim atinskim
Trotoarima i pijacama, pretrcavajuci iz jjedne kratke senke u drugu još kracu, stvorena spasonosno od kao kuga belog zida, ili malecnog drveta krzljave krosnje. Kad nema na uglu ulice s ledenom prokaladom, koriste mi i gumena creva cijim mlazevima prodavci polivaju pragove i dovratnike usijanog trotoara. Isplazenog jezikacreva osvezavaju svoj zeleni espap, najpre spiram vrelinu sa lica sa usana, a onda i temena, pa i čitavog tela trgovci se smeju i bodreme jer prepoznaju mene stranca.
Pred ocima mi treperi belina, kao da da je sve od snega.čitavi kvartovi, trgovi i zgrade otimaju se mom telu i koraku, i iscezavaju pred menom, tako reci naocigled. Nikada ih čini mi se neću vise videti. Čak ni u vremenu proslom.
Sa gotovo nestvarnog trga Sintagme, zapravo samo sa njegove pasilike, trcim natrag prema trgu Omonija, barem njega da liznem mokrim bosim stopalima, da ga celog zpamtim u fokusu oka, da da ga udahnem, ali i tamo taj sneg kamena i vrucina , belina!na pragu moga oka grkinja sto slusa muziku sa tranzistor radija, bele tackice na crnoj haljini, bez rukava, sedi na pragu , a na trotorau njen otac i njena majka (možda), trebe pasulj, krupan i pljosnat, ona sedi na pragu, zamišljena, njena kolena su obla i prave senkuna trotoaru, sunce još visoko na nebu ,i ne pomišljam da joj se priblizim, nek ostane tako u vecnosti, duže nego sama Atina!
Sa dve mlade engleskinje, i jednom nemiomiz našeg hotela probam da se snadjem u tom haosu grada , pokusavm d se snadjem i izbegnem bucne turistike Plake, sa grkinjom, sada trenutno mojom devojkom vavilom(ona je vislja od mene, a bojim se i jača, kad se naljuti promeni ime i zove se thisa! Obucena je u belu haljinu kao sneg ili kao sunce u atini u podne , penjemose na likabetos
Prepunim vozom dolazimo do plaze Vuliagmeni ili do Pireja, nesecam se vise( ali znam da to nije bilo zbog ulice notara I njenih veselih luckih devojaka po burdelima, vise zbog luke i njenog neodoljivog zovasa debelih mora tu pristizu brodovi sa svih kontinenta i sunce već umorno od tog dugog puta po horizontu polako se gasi u vodama pirejske luke, a odmah potom u nocnoj smeni zasvetli reklama duvnske mrke „ Papastratos”, I osvetli lica, kose , gola ramenas sveta sto vrvi glavnom luckom arterijom Pireja.
Već se blizi noć,sve je mracnije na periferiji Korinta! Odlucujem se da se vratim u Atinu, imao sam placenu sobu , ali mogao sam da spavam i kod Vavile, moje Grkinje Thisa spakovala malo sira maslina i smokve, polubilame u usta u celoi u oba oka i suzu sam osetio na obrazu, zbogom Atino.
I krecem pesice na jug Pelopeneza, prema Epidarisu. Ovim hodocascem vracaju mi se u mislima kroz tolike vekove iscezli fragmenti Propileja I torza Partenona

pozdrav tebi Zoro

Вољела бих да поново могу да пишем. Али,...како нема инспирације , нема ни слова на папиру.
Поздрав за мог пријатеља САК-а.