Kасијана

Почетак греха јесте похот,
Почетак спасења и царства небеског јесте љубав.

Свети Антоније Велики

Било је мраком прелешћених дана,
И хуле стравичне, гријеха и плача,
У Јули се скриваше мати Касијана,
Доброта на крају увијек надјача.

У грубим шкољкама бисерје се крије,
Људскоме је оку љепота скривена,
Треба прићи огњу да срце огрије,
А огњена бјеше вјерна душа Њена.

Немаше сирота ни друган ни брата,
Сви јој људи бјеху паклени злотвори,
Ал` јој Господ посла старца Калистрата,
Спасоносну љубав у Њој да разгори.

Закрили је пробуђену анђео бијели,
Призваше је тешка Милешевска звона,
Именом се Њеним невољници клели,
Као сунце блистаху им Калистрат и Она.

Звали су је Нана и мати Сијана,
Јер лице јој, зборе, чудесно сијаше,
Животворним Духом Светим обасјана,
Била је и остала уточиште наше.

И сада се, веле, види с` Хисарџика,
Пламен што из гробља манастирског пламти,
Касијана, Калистрат... благодат велика,
Љубав што се на вијек вијекова памти.