Kome si i zašto poklonila srce,
i ruke pune čekanja,
mene si ćutnjom,
odbacila i zaboravila,
a bili smo nekad jedno?
Na čije si rame spustila glavu,
večeras umornu od dugog puta,
ja pitam se po ko zna koji put,
dok duša treperi
a srce luta.
Nisi nam pružila još jednu šansu,
ni da ukradem trenutak jedan,
nisam uspeo,
proklet da budem,
ja,
čudak nad čudacima.
Poslednji klošar zimskih noći,
boem i stradalnik večni,
još jedan stih ispuštam
sa uzdahom i setom,
i nastavljam svoj put,
i svoje lutanje svetom.
I nigde nisam našao još,
ni trunku one dobrote,
ni komad našeg detinjstva,
a obišao sam mnoge gradove i sela,
dočekivao na raznim mestima
i stranama sveta,
ta jutra bela,
puna samoće, sete i sreće,
ali te nikada srce
da pronađe neće.
I još sam onaj isti,
samo se pod kaputom stvarnosti,
skrivam od ljudi i svakodnevnice,
da me ne unište sitnice
i zlobnici.
Ljubav je oko nas, na dohvat ruke svima,
ali je retko ko prepoznaje,
a još je ređe ko u goste prima,
svi žive od dogodovština,
tračeva, sujete,
vama se obraćam,
vi,
što moje reči gazite,
po mojim delima pljujete
i psujete!
Neću da mrzim,
to ne umem,
radije ću u svome malom kutku,
da trunem,
da plačem, zbog ružnih stvari,
zbog loših karaktera,
i ljudskih zlih osobina,
zbog prohujalih vetrova,
prošlih vremena,
zbog popijenog vina,
i rakije.
Da,
radije ću da plačem i pevam,
i pognuto ću otići,
zbog ljudske sramote,
i grehote.
A sve je počelo sa srećom,
završilo se bolom,
još jednom nastavljam svoj put,
sa još jednom životnom školom.
Kome si,
sada ljubav i nada,
kome si bolje sutra,
ko te od svetlosti krade
moj dobri Anđele?