Biljana
2009-06-30 07:05 PM
Evo, za tebe specijalno, mada nisam imala nameru da je ovde objavim- istinita je...
Vidjeno srcem... Sustina je da srce ništa nije videlo.
Nadam se da ćeš imati zivaca da procitas:)
RECI NISU INSEKTI
San li je, java li je?!
Deset godina u trenu nestade, sve je ponovo isto, a ništa vise nije isto.
Ponadah se da me nije video, zaokrenuh i zakucah se u prvi izlog.
Vencanice, rukavice, velovi, tasnice...(Nazdravlje)!
- Koliko ja znam, cerka ti je premala!
Odskocih kao da me munja pogodila ( možeš pobeci ali se ne možeš sakriti) i okrenuh se uz nezapamceni napor: Otkud ti?! Kao da smo se juče rastali, kao da je Sidnej tu preko puta. malo ulevo. Kao da između nije protekla reka deset godina duga!
- Što se krijes?
Ja, „zapanjih” se?! Nisam te videla, nisam ni sanjala, i...slezem ramenima (kao i uvek, znalacki tumaci taj moj gest, ali nemam izbora).
Da sednemo negde, kaže - sutra se vracam pa...
--------
Zaista, otkud ti u ovom gradu posle toliko godina?
- Umro mi je otac...pa
O, prekidam ga, izvini, nisam znala, moje saucesce..
Ne, prekida on mene, nema potrebe...U ocima mu mrtvilo, sivi prostor i ruzno secanje.Znam tu nelepu pricu...
Pijem kafu, oci mi malo zavodenise od oprzenog jezika, ali hrabro istrajavam kao da mi od nje zivot zavisi dok me njegov pogled skenira...
-Pa, šta mu je bilo, od čega je bolovao?!
- Od čega god, zar je važno?! Osim mene, skoro da nikoga nije bilo, vise svestenika nego pratnje, nije bilo one, ni onih zbog kojih je ostavio majku i mene, nikoga...Mene su obavestili. Njegova sam krv, iako on nikad nije bio moj otac.
Reci mu se mucno otkidaju sa usana, a ja u neprilici srchem već popijenu kafu..
-Nego, kako si ti, pita? Izgledas lepse nego pre deset godina, i..
Ne pomazem mu da nastavi, u mislima mi iskrsnu matursko vece kad smo još uvek zvanicno bili par, poslednji put. Sutradan je nestao iz grada...
- Čuo sam za tvoga muza, nastavlja, ali ga prekidam: Dobro je sad, prošlo je, kažem glasom koji ne trpi dalja objašnjenja.
U nemogućnosti da se odbranim od navale nečega sto trenutno ne mogu da definisem, svesna sam da i nemogućnost ima svoje granice i da ću platiti cenu.
-Dobro, onda, pricaj mi, pricaj šta hoćeš, uvek sam voleo zvuk tvoga glasa i tvoj osmeh koji danas ne videh, jesam li ja razlog što se smrzao na ovolikom plusu?!
Nabacujem osmeh Mona Lize ( verovatno je njen u odnosu na moj, bio izuzetno srdacan) i trabunjam nešto o svemu i svačemu, ništa konkretno.
A ti, tvoji?!
Mamim da izmamim koliko se može, i slusam o dva mala sina, ženi, poslu, majci, a hvatam sebe kako ne slusam bas ono sto prica, i da pokusavam da pronadjem boju u njegovim rečima, tugu ili sreću? Ili nešto između? Ne uspevam, ili ne želim, ili i ma šta da je od ovo dvoje, ja osecam da me na neki cudan način i boli i ne boli.
------
Pišes li još uvek pesme, pitam ga?
- Da! Volela si da slusas kad ti recitujem. Volis li još uvek poeziju?
Da (i pišem pomalo, ali ocutah).
Razgovor zapinje pa onda krene nasumice, nepovezano, i znam da sam kriva što ne uspeva da se nekako svede na kolosek razumljivog, znam, ali tolike godine sam sanjala da ga ponovo vidim, da ga pitam, i sad kad imam priliku, ja se osecam kao da sam na pozornici da predstava upravo tece, a ja zaboravila tekst...
Pravi kosmar bojim se, nastace posle predstave, slutim da predstoji, ja bih da pobegnem, da se pozdravim, da odem..
Godine između nas, druge ljubavi, hiljade kilometara udaljenosti, prva ljubav između, duga 4. godine.
Previse ograda i pregrada, a zivot ipak ne možeš da ogradis, stvari te uvek premasuju, ali je možda u tome poenta sto nisam umela da zapusim prvu rupu u toj ogradi, a ona je bivala sve veca i veca, pa smo kao Titanik i potonuli?!
Ali, ja je nisam videla. Nisam znala da postoji.
Osecam da me hvata bes, da ću eksplodirati, i da mi to nje potrebno, da moram da pitam, a onda klonem: Cemu?
Vise nije važno, više ne boli. Odavno...
Boli me samo secanje na bol.
Trebalo bih da krenem, kažem, ali ne ustajem. Nasumice palim cigaretu iskopanu negde sa dna torbe, zaboravljajuci da sam se pusenja manula pre tri meseca.
Malo mi se manta u glavi, ali izdržavam i furnjam kao stari cunak, bez pardona. Samo da se ne zagrcnem, a sva je prilika.
-Zašto zuris, pita, pa vise ti ne zapoveda otac a i ne varas muza, znaš i sama da ovo nije varanje..
- ???
- Otkud ti ova aluzija na mog oca, presekoh ga?!
Ustuknu (znak za uzbunu u glavi se oglasava, pritajen ali ipak cujan), ma ništa, mlako dodade (izgleda mi da je kosmar na vidiku) - zaboravi!
Ne pada mi na pamet da zaboravim! Bes pokulja, poklopi me ali ne toliko da mi potopi onaj cudan prizvuk u njegovom glasu, ogorcenost, rekla bih čak i mrznju!
- Pa, tvoj tata je zeleo da ti postans neko, a ja sam bio niko...
O cemu ti to?
Ne odgovara, kao da ide za svojim mislima, nadoveza se monologom: I, šta znaci biti niko i biti neko?!
Palim drugu cigaretu, kasljem...
- Hoću da znam o cemu pricas?!
Bubnja mi u glavi, iznenadni bol i mi probada slepoocnice, skoro da previdjam da uopste otvara usta.
Ne mogu da čujem šta govori, pa ipak osecam da me nešto od tih reci okrznu kao metak, kao secivo:
- Mogla si reći da si iz sazaljenja sa mnom, da si fina i nezna sto sam...sto je moja majka kucna pomoćnica, nadnicarka u tudjim kucama, i da sa mnom nemas buducnosti i ...
Ma, o cemu ti to, zaboga?!
- Eto, rekao sam, ali, vise nije važno, sad sam neko i ti si neko (ogorcenost njegova me truje), i pusti oca, pokusaj ga razumeti, ja sam ga odavno razumeo..
TI? Šta ti imaš da razumes nešto sto moj tata nikada nije ni rekao?! Izmislio si! Ne znam zašto, ali,nikakvo tvoje opradanje ne tražim, ne treba mi, suvsino je. Ne znaci mi vise ništa. Samo nemoj lagati! Četiri godine iz sazaljenja?!
Reci kuljaju iz mene nekontrolisano, mucajuce reci, saplicu se jedna o drugu poput nečeg previse oprog za gutanje! Ti si taj koji je pobegao, ti si taj koji je..
Ha, graknuh (al' bukvalno)savladana, a sad si neko, je li?!
Želim da ustanem i odem, ali nemam snage, čini mi se da ga nisam dovoljno povredila, ili bar ne dovoljno da ga na mestu ubije.
- Pa, nije on bas tako rekao, ja sam tako zakljucio, šta bi drugo?!
Je li? Izveo neki svoj zakljucak.
Zaboravi, kaže ponovo!
I hoću, kažem besno, a neki crv sumnje kljuca duboko u meni, htela bih da pitam šta je tačno rekao, ali, neću. Zašto bih? Zašto nije pitao mene?!
-----
Znaš li da i ja pišem pesme, objavih glasom kao da sam pronasla dosad nepronadjeno oruzje kojm se bezbolno ubija a i nevidljivo je?!
„Nevino” se osmehujem (sto će reci beslovesno ), hoćeš da ti izrecitujem bar jednu, ili samo kraj jedne?! (Dini je na kraju pitala je li srećan, Bad je rekao da o tome vise i ne misli)
Ne cekam njegov odgovor, ne vidim kako reagujem, krecem kao da ostrim noz da secem neki kolac ili ne daj boze necij vrat:
„I sad se pitas otkud ove bujice? To shum poslednjih prelistanih stranica...” i prekidam se u pola reci.Ne, ne želim, neću! Odbijam i sam nagovestaj pokusaja da me nagovori.
Cuti...
Konstatujem da se još nešto se nije promenilo za ovih deset godina: Njegova cutljivost.
Govorio je da njemu reci lice na mnostvo sicusnih crnih insekata koji lete unaokolo dok ih ljudi izgovaraju i da samo izazivaju nesporazume (O, neka me Bog ubije ako ću to ikad razumeti). Zato ih je radije bacao na papir, kao da tu nisu mogle da povrede koliko i da izlece.
Nepojmljivo za mene koja reci nikad nisam stedela, jer sam smatrala da uvek prenose neka znacenja, i zato mi se cinilo da njegova ljubav ostaje zaglavljena negde između usana i srca.
Sada znam da je to bila istina. Postojala njegova ljubav!
Posle toliko godina, ja to znam, ali, sad vise nego ikad znam i da je on žrtva svog nakaradnog vidjenja neizgovorenih reci, onih koje je pre koji tren izgovorio a ne onda kad je trebalo. Ja sam bila kolatralna steta?!
Ustajem, nemam vise šta da tražim ovde. Bas ništa!
Prvi put (valjda i poslednji) pogledah ga otvoreno. Isto ono lice, bez ijednog znaka promene posle deset godina, i oci koje su dugo bile moja ogledala. Tuzne su...
- Nije vise važno !Mnogo sam patila kad si otisao, i kad si me pre toga izbegavo, kad sam lutala ulicama trazeci te, vrebala te u skolskim hodnicima, a ti se skrivao, i kako je telefon cutao ili nije zvonio za mene i kako.. Sad to vise nije važno, već odavno nije..
- Moji koraci nikada nisu otisli.
Opet izgovara reci koje ne pristaju ovom vremenu. Nekad davno, možda.
Sad je kasno!
Prekasno!
------
Stajao je s rukama u dzepovima i gledao me. Njegov me pogled pratio niz ulicu.
Ne mahnuh mu, ne mahnu mi..
----
Ulazim u roditeljsku kucu. Tata je sam: Bas sam skuvao sebi kafu, ima i za tebe, kaže, a radost sto me vidi čitam iz svakog pokreta, svake reci...
Prihvatam solju, raspitujem se kako mama (kako deda, kako striko, kako svi) i onako, kao uzgred: Znaš koga sam videla danas? Nećeš verovati... i beskrajno polako izgovorih njegovo ime (Opet srcem kafu naglas, drugi put tog dana).
Čini li mi se ili mu lice promeni boju?
Pa, dobro, nekako propenta, kako je on, i kako...i ...otkud, i...
- Dobro je, nasmesih mu se.
I ti si, zar ne? I ti si dobro, briznost mu zaseca bore na celu?!
Nosena iznenadnim porivom, sageh se i poljupcem izgladih novonastale bore.(Dinin tata je imao brkove, moj ih se grozi): Odlično sam, ne brini smejem se vedro. Ne brini, tata, zaista jesam.
(Biljana)
