Na naš balkon sleteo je golub. Prvo je malo leteo levo-desno, mi smo mu bacali hleb koji nije hteo da jede, a onda se smirio na žici za veš i tu zaspao. Pošto stanujemo na 6-om spratu zgrade od 16 spratova, pitao sam se zašto je baš sleteo kod nas. U teškoj sam dilemi, da li mi Gospod sa nebesa šalje neki znak koji ja kao neverni Toma ne razumem, ili je posredi nešto drugo. Znam da golub predstavlja simbol mira i slobode, a i čini mi se da mi to baš poslednjih nekoliko dana nedostaje. Neki unutrašnji nemir uvukao se u mene i rovari po mojim mislima i osećanjima. Mrzim nepravdu i borim se protiv nje, lajem i kad treba i kad ne treba. Ne vole me mnogi zbog toga ali ja ne mogu protiv sebe. Priznajem bilo bi mi mnogo bolje u životu da sam znao da zaćutim kad treba, ali nisam i snosim posledice zbog toga. A te posledice su delom taj unutrašnji nemir koji osećam ovih dana.

Dobili smo novog suseda, dobričina do koske ili stručnije rečeno do naivnosti i gluposti. Na žalost je tako, dobar čovek mora da ispadne i glup i naivan, u suprotnom je lukav, prepreden i zlonameran, sredine nema. Kao što nema ni srednjeg staleža, ili imaš ili nemaš.

Golub još uvek mirno spava i dok ga posmatram onako sklupčanog na žici za veš obliva me neki čudan mir. Ne znam odakle to i da li je moguće da me smiruje posmatranje ptice, ali na trenutak uživam u tom unutrašnjem miru i shvatam da ipak postoji neka viša sila koja nam pomogne kad vidi da posustajemo i da ćemo pasti. I tako neverni Toma ponovo pronalazi put do Vere na kom je sticajem okolnosti zalutao. Sutra će sve biti bolje, pa će i moj odmorni golub odleteti svojim putem da na nekom drugom balkonu nekom drugom pruži utehu. Leti golube, leti...