5.
Nijedan čovek nije ostrvo.
Svaki čovek je ostrvo.
Šta je tačnije? Da li se te dve tvrdnje uopšte razlikuju? Ili, u stvari, kazuju isto? Da li istovremeno možemo da budemo i ne budemo ostrvo, povezani sa svim postojećim stvarima i potpuno nepovezani sa njima?
Nijedan čovek nije ostrvo – odnosno, ne stoji sam za sebe – već je deo veće celine (koja je deo još veće celine, itd.) u kojoj je sve povezano sa svim ostalim delovima.
Svaki čovek jeste ostrvo – odnosno, stoji sam za sebe u celini koja je samo prost zbir jedinki koje međusobno, čak i ako nam se čini drugačije, uopšte ne komuniciraju.
Dilema ne postoji, jer ostrva nisu izdvojena iz prirodnog sistema. Reći da nijedan čovek nije ostrvo znači upravo suprotno – da svaki čovek jeste ostrvo. Nijedno ostrvo nije pusto, kao što nijedan čovek nije sam.
Ali mi, naravno, ne govorimo o pravim ostrvima, već govorimo o reči „ostrvo”, a čim počnemo da govorimo o rečima, stvarnost iščezava. „Ostrvo” nije pravo ostrvo; „ostrvo” je reč koja postoji u onoliko značenja koliko ljudi ima na svetu. „Ostrvo” je samo senka ostrva, ništa više, i tek kada zaboravimo na „ostrvo”, možemo doista da se nađemo na njemu.

7.
Ostalo mi je još samo da zamislim ostrvo za one koji ne vole ostrva. Okruženo je visokim panoima na kojima su nacrtane šume, planine, ovce na padini, polje puno maslačka, pustinjska oaza, glečer i mnogi drugi prizori. Panoi su dovoljno veliki da se vide nebo i oblaci, a da se ne vidi more, tako da oni koji tu žive mogu da veruju da, zapravo, ne žive na ostrvu. Ne zna se koliko ima takvih ostrva, premda se mogu čuti glasine prema kojima ih ima na stotine, na hiljade, razbacanih na sve strane, čak i na pojedinim pravim ostrvima. Prema drevnoj apokrifnoj Knjizi o ostrvima, koja se čuva, kako neki kažu, u crkvi Sv. Jovana na Malti, najveći ostrvski posvećenici takođe žive na ovim maskiranim ostrvima jer se tako nalaze u stalnom iskušenju i čežnji za pravim ostrvima. I kao što su stiliti nekada davno živeli na vrhovima stubova, tako ovi posvećenici stanuju na najvišim spratovima solitera i pokušavaju da dospeju sa one strane oslikanih panoa. Da bi u tome uspeli, oni praktikuju zamršen splet mentalnih vežbi i telesnog posta, i onda, kada postanu laki kao pero, prepuštaju se vazdušnim strujama i odleću na prava ostrva. Kada je noć vedra i vetrovita, onaj ko ima dovoljno strpljenja može da ugleda nekog posvećenika kako preleće preko neba i nestaje u procepu mraka. Ako tada poželi neku želju, sigurno će mu se ispuniti, ali da bi se to desilo, mora da dođe na ostrvo. Bilo koje. Pa i ovo.

David Albahari

*****

Hvala za link.

ovde se svaka tema samo dotakne i nestane