./...

Mića je pružio ruku ka tabakeri ne odvajajući pogled od Lazarevog. Jednako nežno i pažljivo kao što je, u izuzetno retkim časovima očajanja, brisao suze sa očevog lica dok su one kuljale silinom kakvu osim nemoći ništa ne može da rodi.

Aleksa je znao da, ponekad, govori sinu o tome kako se živelo u Kraljevini Jugoslaviji i protiv kojih je sve nepravdi morao da digne glas. Rođen bez leve ruke, od malena se pitao šta su pravda i krivda, čime su povezane, kako se prepliću, da li srastaju, kako se jedno pretvara u drugo i da li je moguć obratan proces.

One su ga toliko opčinile da je najpre završio pravni fakultet a onda otišao u sudije, da pomaže pravdi pristisnutoj krivdom. Tek tu je, međutim, video koliko krivde može biti obučeno u pravdu državnim pečatima. To mu je bilo pogonsko gorivo da neumorno sustiže pravdu zbog onih, malo kome važnih, kojima je ona sve što u životu mogu da imaju.

Nikada sinu nije detaljno govorio o tome kako je pao u zarobljeništvo, o godinama provedenim u logoru u Nemačkoj niti o pokušaju bekstva, kada ga je sustigao pas i razderao mu ruku sa unutrašnje strane podlaktice. Mića je znao samo da je to razlog zbog kojeg otac od tada svoju desnu ruku može da pomera svega desetak stepeni.

Posle očeve smrti, Mića je sve manje govorio o Aleksi. Jednom je ispričao da se, kad je bio u šestom razredu osnovne škole, vratio kući i čuo od oca da su dobili stan. Kao komunista, prvoborac, invalid i sudija, u onom je društvu mogao da bira i koliki će stan i na kojoj lokaciji.

-Tebi i meni, sine, dovoljan je jednosoban – objasnio je Mići koji se odmah složio i krenuo da postavlja što ne bi li nahranio oca, pa sebe. Aleksa je jeo uvek malo, pokušavajući da prikrije nelagodu, oborenih očiju. Sina, ni kad je bio manji, nije uspevao da nagovori da izađe iz kuće, a kad je poodrastao, Mića je presecao svaki simptom namere da o tome progovori.

O poslednoj Aleksinoj godini Mića je više govorio pogledom nego rečima. Rak kože na licu je lagano otvarao krater i poslednji izdah bio je za Aleksu istinsko oslobođenje: tek tada na licu mu je osvanuo mir.

-Hvala ti što je nisi dao deci da mi poklone – rekao je pružajući tabakeru. Lazar uze bez oklevanja i ikakvih osećanja. Vrati je u džep.

Pri odlasku, naišao je na kontejner. Mašio se za džep i koji sekund potom začuo se zvuk udara metala o metal. U tom trenutku oglasilo se i zvono na Mićinim vratima. Otvorio je pomalo zbunjen zvukom, retko kad mogao je da ga čuje.

Nepoznata žena, četrdesetih godina, ni lepa ni ružna, gledala ga je krupnim, kestenjastim očima. Gotovo da je prestao da diše. Bili su to ista ona boja i isti onaj oblik, zarobljeni u njegovom odavno zaboravljenom detinjstvu, kojih je toliko godina uzalud pokušavao da se seti.

„... bez trunke mržnje, sa prezrenjem... ”
http://www.youtube.com/watch?v=ho6K8uA3FeE&feature=related

Već dugo razmišljam o Mićnoj majci.

Da li je ona koristila reči kao prethodnicu svojih dela, kao tešku artiljeriju koja priprema teren da, kad ga potpuno sravni, podigne ono što misli da zna i da treba i kako treba? Zašto je napustila supruga? Zajedničko dete? Zašto se nikada nije javila? U čemu se sastoji njeno materinstvo kad je o Mići reč? Zašto je stvarala porodicu sa teškim invalidom ako je iz nje pobegla glavom bez obzira, a znala je u startu kakav život sa Aleksom može da ima? Zašto je krila od svoje kasnije rođene kćeri da postoji Mića? Kakve je emocije imala prema Mići? Da li je ikada videla sebe? Šta je videla? Čime braniti njeno pravo da živi svoj život po svojoj meri? Na koji je način sebe iskazala kao biće, kao ženu, kao suprugu, kao majku u tom delu svog života? Da li je u ostatku mogla biti drugačija? I, da li je bila? Da li je moguć toliki preobražaj? I da li je uopšte po sredi preobražaj?

Još je duža lista pitanja.
Dakle, opet reči.
Kotrljaju se bez točkova...

Vlasti u Lođu zabranile su psima da laju ne samo noću, nego i danju, a vlasnik psa čiji ljubimac prekrši zabranu plaća novčanu kaznu od 111 evra. O poštovanju zabrane stara se gradska straža.

Čovek, eto, hoće da nadzire psa i kad ovaj poželi da komunicira lavežom. Kod upotrebe reči nadzora nema nad poštovanjem reči. Niti će ga biti. Sve se kreće ka tome da čovek prolaje, a pas progovori. Ali ni to mu ne bi pomoglo da bude čovek više nego što inače jeste.

Шутка и Топаана имаат една мана
Што не се во Индиjа
За да види Кришна што е тоа живот
На весела долина

Jас сум шетал, jас сум бил на запад
Дури до Германиjа
За да наjдам парче леб за мене и за
Моjата фамилиjа

Еj, да имам, ко што немам
Па да купам бел коњ
и да jавам, дење ноќе
И на jаве, и на jаве и на сон

Секоj од нас има своjа ѕвезда
Што го прати дур е жив
Кога свети jако, човек има среќа
Кога гасне судбина

Еj, да имам, ко што немам
Па да купам бел коњ
и да jавам, дење ноќе
И на jаве, и на jаве и на сон
Еj, да имам, ко што немам
Ќе ти купам кревет,
За да спиеш ти со мене
Иљада и, иљада и една ноќ...

http://www.youtube.com/watch?v=PASYe-SrdqE

„Narod” jeste učinio šta jeste do njega. Ostalo je u rukama jedinke:)

A ovo za moju mi dušu:

http://www.youtube.com/watch?v=6uLCioECqLw&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=3koJysIqa2s&featu re=related

Hvala:)