Bunker

Iza drvenih razvaljenih vrata, visi taj nezgrapni karton koji sprečava muve da udju, a kada se isti pomeri, vidi se uski betonski hodnik. Posetilac tu mora malo sagnuti glavu, ali osecaj teskobe je cisto psiholoski, u stvari ima sasvim dovoljno prostora. Treba paziti i na vodu koja iz nepoznatih razloga curi iz zidova i kaplje sa plafona. Dalje su jedna zardjala gvozdena vrata kroz koja se ulazi u veliku prostoriju osvetljenu svetloscu koja prodire kroz male prozore-puskarnice. Podzemni prostor je ocito nekada bio bunker, betonski bunker. Pored zidova ima nekoliko starih madraca. Na njima se spava. Ima i jedan sto, bivša skolska klupa sa zelenom radnom povrsinom. Tu se jede. Zidovi su isarani garfitima, okaceno je i nekoliko postera, na primer reklame za neke davno aktuelne akcione filmove iz devedesetih. Krv, nasilje i velike sise. Ima i prikladnih grafita: ogromni falusi, žene nesvakidasnjih, mitskih proporcija, stari i novi crtezi koji
Sandri više ne privlace paznju.

Leto je, u bunkeru je uglavnoim prijatno prohladno, ako se izuzme blagi miris memle, A i na to se covek posle nekog vremena navikne. Nekako je zavuceno i prazno, Cuje se saobracaj iz udaljenih delova grada. Cuju se brodovi u luci. Radoznali posetilac koji prvi put navrati ovamo rado odlucI da ispita malo bolje okolinu. Dublji delovi bunkera nisu dobro osvetljeni, oni istina imaju svoju arhitektonsku vrednost ali u njima se prisustvo budji i gljiva oseca daleko jače. Postoji nekoliko hodnika koji vode u mrak, u dubinu zemlje. Otuda često duva, sto znaci samo jedno: da postoji podzemna veza sa drugim ko zna kakvim i ko zna kada napravljenim podzemnim prostorijama. O starim hodnicima kruže svakojake price. Stari hodnici nisu betonirani, puni su razlomljene cigle, kamena, otpada i ljudskih i pacovskih govana. Ovi hodnici su jasan znak da je brdo u kojemu je bunker bilo prekopavano i ranije u srednjem veku i možda i u rimsko doba. Proslost to prosto curi niz zidove, oseca se kao vlaga. Proslosti još niko nije umakao…

Sandri se svidja sto su sada svi stanari otisli, sto je sama. Polako se spusta ka zelenkastom madracu sa izbledelom oznakom proizvodjaca. Pusta da joj telo utone. Tako je dobro, tako je najbolje. Pali cigaretu, udise jedan dim. Kao da je upalila televizor, u glavi joj se formira jedna misao od koje sve pocinje. To je slika u kojoj ona sebe vidi kao damu, kao gospodjicu u nekom stranom gradu. Ima na sebi moderne cipele. Veoma je elegantana u njima, svi se za njiom okrecu, naročito muskarci. A njen muskarac je baron, on je jedan malo stariji gospodin sa bradicom, ima i velika skupa kola. Baron je stiti od drugih muskaraca koji bi da joj lupaju samare i da je primoravaju na razne stvari. Kada se neko previse priblizi, baron ga izazove na dvoboj. Zlikovci mole za milost ali ona je nemilosrdna i baron na njen mig ubija te napasnike na razne surove nacine. Jednog gura da padne sa litice, drugog baca u bazen sa piranama, treceg gazi valjkom. I Sandra uzìva. I druge žene je mrze, druge žene joj zavide. Zavide joj na baronu, zavide joj na odeci, na izletima u Pariz i London. U kuci u kojoj zìve ona i Baron ima svega, velikih buketa cveca, televizora sa ogromnim ekranima na kojima stalno idu spotovi. Ima veliko kupatilo i kadu sa djakuzijem.. Ima i ogromnu kuhinju kao iz IKEA kataloga. Ali Sandra ne kuva, baronovo domaćinstvo ima kuvaricu i sluskinje koje je oslovljavaju sa „gospodjo” ima i izbeglice koje za nju peru podove od sarenog mermera. Ima sve. I svi je postuju jer ima sve. I ništa nije kao onda kada je pre nekoliko godina lutala sa majkom koje vise nema. Mama bi uvek zvonila na vrata, vukle su se prljavim soliterima, palile neispravna svetla, stepenisni automati su se gasili, stanari su bili tako nepoverljivi. Sandrina mama bi uvek rekla isto „Molim vas da nam pomognete, mi smo izbeglice, radila bih billo šta, perem, cistim…” Neki stanari bi odmah zalupili vratima. Drugi bi joj odrzali kraci patriotski govor ili bi pricali o tome kako su i sami veoma siromasni, a eto oni, izbeglice, oni imaju sve besplatno, sve pare idu na izbeglice. Neki bi dobili napad „...ao vas Slobodan, ...ao vas Tudjman, ...ao vas rat”. Manji broj bi zaista dao neki posao njenoj mami. Neki bi joj samo dali pare u ruku i ništa ne bi tražili zauzvrat. Ali takvih je bilo malo. Kada je bilo posla bilo je i hrane, ali takav zivot je polako ubijao Sanjinu mamu, možda najviše stp se red cerkom osecala krivom. mama se susila i susila i jednoga dana su je odveli u bolnicu iz kolektivnog smestaja u jednoj filskurtulnoj sali. Odatle se ziva nije vratila. Posle se Sandri kolektivni smestaj zgadio i pobegla je od tih izbezumljenih žena zavijenih u crno, od zivota zivljenih u proslosti, od praznih ociju koje su mastale o zemlji koju neće nikada vise videti. Nocu su starice buncale imena mrtvih sinova i muzeva. To nije bio svet za Sandru, Sandra je htela da živi. da pobegne iz te rupe u kojoj su svi unapred osuidjeni i svedeni na zivotinje i uvek jedu iste konzerve i iste sardine i kuvaju ista jela od brasna i ulja iz humanitarne pomoći.

A kada je mama umrla, ukrali su neke njihove stvari. Sanja je takođe izgubila krevet pored radijatora. Postalo je nepodnosljivo i svaki dan se vukao kao cigla u teskom blatu očaja. Tranzistori su ponosno emitovali guslarske hitove o slavnim herojima domovinskih ratova. Spikeri sa vesti utrkivali su se u patriotskim govorima. Svaki dan je tonuo u gluvo depresivno sivilo, odvratan, prljav i ogranicen tankim porcijama koje im je davala uprava. Ponekad je izbijala svadja oko boljeg mesta, ponekad oko stvari koje je donosio Crveni krst Onda je Sandra naucila da govori dijalekt sredine u kojoj je bio Kolektivni smestaj. VIse nisu mogli da je razluce od svojih, vise nije bila prepoznatljiva kao « izbeglica ». Dobra zastita od naroda koji su mrzeli sve: Srbi su mrzeli druge Srbe, i naročito Hrvate, Hrvati tradiconalno Srbe, Srbi i Hrvati Muslimane, svi zajedno Kineze i ko zna koga još. Tako je Sandra pocela je da prodaje ukradenu humanitarnu pomoć na pijaci.

Sandrina proslost, to nisu dakle mastanja umetnika ili ucenjaka koji stvarnost neprestano poredi svetom knjiga. Sandrina proslost je stvarna i bolna, zuzi iza ugla, cereka joj se i ruga… Tako se seca Sandra, lezeci na starom jogiju u starom bunkeru dok dole prolaze tramvaji, a u pristanistu, u ribljem restoranu pocinje veliki party. Pomisao na hranu čini da oseca glad, nezadrzivu glad. U kolektivnom smestaju, cekala bi je barem tanka porcija, sada je ne ceka ništa, a novca nema i ovo je cena slobode. Najbolje bi bilo izaci iz bunkera, uspeti se na korzo, vristati, otimati, ukrasti, ubiti, u tudjem bolu videti odraz svog i tudjom mukom postaviti to pitanje : « Zašto me ne vidite, zašto ne saosecate sa mnoim ?. Zašto ste mi uradili sve ovo? Odgovora nema, odgovor stize u obliku creva koja krce sve vise, u obliku gladi koja je nazaustavkjiva i konacna. Sandra odlucuje da trpi. I sati prolaze u okretanju i mastanju, u pokusajima da se spava. Bezuspesno. I onda Sandra ustaje, napusta bunker i silazi dole prema luci. Prilazi basti restorana « Galeb ». Polako bira sto. Oko nje ima mnogo ljudi, recimo jedna debela gospodja, po svemu sudeci glumica, ali to Sandru uopste ne zanima.

« Dobro vece gospodjice, hocete li nešto da popijete », pita konobar
« Ne hvala, htela bih odmah da narucim pljeskavicu »
« Obična, specijal, gurmanska »
« U cemu je razlika »
« dvesta grama mesa, trista grama mesa ili četiristo grama mesa »
« Molim vas ovu najvecu »
« Salata ?
« Hvala ne treba ?»

Teško je cekati, teško je biti odmeravan, posmatran. Teske su i gadne price o slobodi i umetnosti, tlapnje dvojice studenata anarhista pored nje. Teske su i price o modi, teske su i zdravice. Sve su price teske dok si gladan… A da to stanje gladi prestane, postoji samo jedno rešenje – najesti se. Cekati, samo cekati, svaki put kad vidis konobara ponadati se da je veliki pladanj mesa namenjen tebi, i razocarari se, i sumnjati da će on ikada krenuti ka tvom stolu.

Ipak, na kraju, konobar donosi pljeskavicu, veliku i tesku, a Sandra joj se raduje, bas kao i neko ko je juče pojeo samo kiflu, a danas ništa. Čak je i noc nekako svetlija dok noz zaseca crnu koricu pljeskavice, dok se zubi gube od radosti među masom pecenog zivotinjskog tkiva, dok gladne oci sa tugom gledaju kako sadrzaj tanjira nestaje, dok zeludac neizmerno uziva u ovom mesozderstvu. « Kako je socna », misli Sandra. Ipak, pljeskavice je sve manje i manje dok maze komadom lepinje po tanjiru. Svaki trag masti, svaki komadic luka, poslednju mrvu hleba. Pojesti, pojesti, skupiti u sebe svu tu energiju, nešto sto će ti dati snage za dalje i ako ne znaš šta je to i kuda vodi i kuda bi uopste moglo da vodi to « dalje ». A tanjir postaje sve belji i prazniji i Sandra je privrement teza za četiristo grama mesa, sita je, ali joj je zao da se sve tako brzo zavrsilo.

Sandra gleda u mesec. Taj je okrugao i bled kao tanjir, i ravnodusan je i prazan bez zivota. I uopste, taj kosmos oko nas kreće se neumitan i neumoljiv, i naše male zelje, bol ili snovi ne doticu ga i ne zanimaju ga uopste. « Eto », misli Sandra, « još malo će svi gosti otici i konobar će se pojaviti, a ona nema da plati. » Da li da ostanem ili da bezim ?» Nije da je sramota, pobegla bi, ali ne može vise, sramota je od sebe, umorna je zivota zivotinje zveri. Umorna je od bekstva i straha…

Dilemu prekida sam konobar.
« Hocete li još nešto da narucite, mi zatvaramo »
« Ne, ja nemam da platim »
« Kako nemate ?
« Nemam »

Konobar uzdahbu duboko. Sandra se skupi, kao da ocekuje udarac. Ocekivala je bes, ludilo, strah samare, pretnje, ali konobar je bio hladan, povikao je, dozvao gazdu koji je stigao iz lokala. Sandra nije mogla da se seti, šta je dalje bilo, nije je to, u krajnjoj liniji ni zanimalo….

MC