Poznati srpski književnik Momo Kapor, koji se šljivovicom bavio u romanu „Jelena”, tvrdi da je „u rakiji suština srpskog bića” i otkriva zašto najviše voli da pije sam i to uveče.

- Najviše volim da pijem lozovaču jer su moji preci iz krajeva gde se ona peče. Šta je to čudesno u rakiji? U njoj je suština srpskog bića, najpre radost, zatim svečanost ukusa, zatim bes, samilost, osećanje da je svet dobar i da su svi prijatelji koji je piju. Na kraju tu je obest, inat i iracionalnost jer usred radosti neko nekog ubode nožem! Rakija je svetlost koja se razliva kroz telo kada se popije. Nezgoda je što se od prve namrštim, a od poslednje napijem. Najradije pijem sam i to uveče. Usput počinjem da čitam i slušam muziku sa radija. Kada me pitaju da li sam čitao neku knjigu ja kažem da ne znam. Druga prednost je što krevet nije daleko, pa se izbegnu gluposti i nevolje vraćanja kući. Treća stvar je što niko ne vidi da ste pili. Najbolju rakiju u životu pronašao sam i dobio u selu Trnavci kod porodice Radenković, koja danas pravi najbolja vina. Bila je to jabukovača zasićene boje i izvanrednog bukea i ukusa. U odnosu na nju kalvados (francuska jabukovača) nije ni prineti. Obično popijem bocu brzo sa prijateljima, ali ovu sam čuvao dugo jer je u njoj bila sva blagost i plemenitost župe.

e ovo se zove pad s konja na magarca

počelo da genijalnim Dušanom Kovačevićem, završilo se sa kičastim Momom Kaporom