I

Ko zna kada i kako je nastalo duhovno bogatstvo (mada se sve zna!), ali ono u svim vremenima i svim epohama ima vrednost premda njegovi nosioci često stradaju u svakodnevnoj interakciji sa poštovaocima onog drugog blaga ili pretendentima na tapiju duhovnosti.

Protiv velikana, kojima se status svevremenosti po pravilu priznaje kad napuste svoje rodilište i ovaj svet, malo ko će imati išta protiv jer delo je njihovo okončano, njegova izuzetnost je generacijski svarena, ničim više ničiju sujetu ne mogu ugroziti. Nikolaj Ivanovič Lobačevski je jedan od netipičnih iz takve plejade, a na sramotu civilizacije - duga bi bila lista ljudi gaženih za života od „boljih i viših” koje, međutim, upravo zbog toga pamtimo kao prgave častohlepne neznajše što jeste istorijska pravda koju je vreme donelo, istina, kad su i zemni ostaci velikana i onih koji su ih svesno sputavali odavno postali samo prah.

Duhovno bogatstvo nije pohranjeno samo u čoveku. Svaki narod ima čuvare materijalizovanog duhovnog blaga. Daleko od aktuelnog izrežiranog sloma svetskog finansijskog poretka, još dalje od sve destilisanije pandemije globalne gluposti po kojoj brode i tonu na milijarde života, u miru manastira Savina traje jedna od relikvija koje opominju i pozivaju na skromnost, skrušenost, čovekoljublje i istinopoklonstvo, po kojima i ova današnjica nabacuje slojeve praznine i grabežljivosti, pohlepe i otimačine, uz glumljeno slepilo za nemajuće i njihove patnje.

Krst Svetog Save iz 1219. godine jednostavnošću pleni već na pogled. Od providnog kristala, oivičen jedva vidljvim skucanim srebrom, sa ležištem za četiri rubina kojih nema zahvaljujući upravo pohlepi koja, eto, traje koliko i čovek sam. Napravljen je tako da zraci, odbijajući se od sreba ka kristalu, kod posmatrača stvaraju utisak da krst isijava belom svetlošću, simbolom čistote duha i savršene jednostavnosti duše. Posmatrači i vekovi prolaze, nema tog sjaja bele svetlosti možda i zato što su i posmatrači i vekovi daleko od dostojnosti onoga ko ga je nosio u vremenu ni boljem ni gorem od ovog našeg, na kojeg se toliko žalimo.

Nedostojnih takve čistote naravno ima i među onima koji su privilegovani da čuvaju ovakvo sakralno blago. Primeri, kako i dolikuje, tvore izobilje, ali u njemu se jedan, ipak, izdvaja na simboličkom nivou. Kao opozit svemu što simbolizuje onaj kristali krst svetitelja.

Ugledni zemunski zlatar, u čijoj se porodici s kolena na koleno prenose tajne zanata, bio je jednom zamoljen da napravi dva prstena, po zamisli osobe koja je to od njega tražila. Bio je zadivljen lepotom i jednostavnošću ideje koja jednom ipak običnom metalu, istina cenjenom i traženom, bez uobičajenih dopuna u vidu dragog kamena u potpunosti omogućava da iskaže punoću lepote i da smisao njegovog nošenja na ruci. Srodnost odnosa prema toj dragocenosti odvela ih je u duboku priču. U jednom trenutku izneo je odlivak za grumen zlata zamolivši sagovornika da pokuša odgonetnuti šta je to.

- Očigledno, odlivak.
* Da, ali čega?
- Neke gromade zlata.
* Upravo tako. Nedavno me je jedan naš sveštenik zamolio da mu uradim grumen zlata ali tačno po otisku njegovih dlanova, tako da kada ga stavi između šaka savršeno nalegne na svaku udolinu i ispupčenje. Kao i prikladan lanac za to. Za cenu nije pitao.
- I?
* Uradio sam, naravno.
- Pa, koliko je to težilo?
* 2.400 grama.
- Naravno, 24-karatno.
* Kud bi drugačije.
- Šta kaže, šta će mu to?
* Za obavljanje verskih obreda.

Gledala sam u Savini kristalni krst Svetoga Save. Nisam videla belu svetlost. Ne bi je video ni ponosni imalac zlatnog odlivka svojih dlanova. Suviše smo mali i daleko od suštine da bi nas relikvija počastvovala moću svetlosti.

Za nas, obične, svesne svojih mana, ipak ima nade. Da je bar usnimo, jer je istinski želimo. Čistota duha i jednostavnost duše ne zavise od vrste pogleda na stvaranje sveta i čoveka, nešto drugo vodi ka toj težnji, a što se dobija rođenjem i potom, u vrtlozima života, poneki ljudi na to sasvim zaborave.

Hvala, draga.

Što ne boli, to nije život, što ne prolazi, to nije sreća, što nas proganja - to je uvek glupost.

Ima gluposti koje imaju draž. Koje nas umeju i nasmejati i zasmejati, razgaliti i kao anegdota trajati sa nama. Drage su mi takve gluposti. Ima gluposti koje nam, nametljivošću odsustva logike, izazivaju turoban osećaj i potrebu da se lišimo umeća govorenja i slušanja. Ima gluposti plitkih i bezazlenih ali dosadnih kao zujanje komarca od kojih se teško možemo odbraniti. U svakom slučaju, da nema lepote u ma kojoj vrsti gluposti, ona bi svakako izumrla poput dinosaurusa.

Sve ima svoj značaj, ulogu i svrhu, samo što su oni ponekad skriveni tako da se ne vide na prvi pogled.

Raduje me da si ovde. Njegoš je rekao mnoge istine, pa i ovu koju si odabrao. Najlepša je svetlost iz čoveka, a tmina koja je prekriva - nanosi života kroz koje valja umeti videti duboko, sve do one svetlosti. Samo, ne dozvoljavaju ljudi da dopreš do njihove svetlosti, plašeći se da će nas upravo oni nanosi „oterati” od njih ili da ćemo ih zloupotrebiti i dodatno povrediti. I u tom besmislenom strahu i sami ojačavaju nanose pitajući se istovremeno odakle tolika patnja u samo jednom životu i zašto je sreća odlučila da poseti svakoga, samo ne njih.

Zato smo tajna jedni drugima. Zato nosimo maske misleći da su toliko prirodne da niko neće videti da smo se njima zabarikadirali. Zato me srećnom čine ljudi kojima maske nisu potrebne jer su svesni da u sebi, kao i bilo ko drugi, nose seme lepote koje klija u svim uslovima ako ga ne sputavamo po transgeneracijski uslovljenim nalozima i društvenim normama koje u mnogome nisu ništa drugo doli oni znameniti „klipovi pod točkovima našeg napretka”.

Pozdrav, Mobilni.

Ako prihvatamo istine kao datost, ne bavimo se njima, onda postajemo enciklopedija svakavih mudrosti i aksioma, beskorisna enciklopedija, stvar koja govori i ne živi, a kako ipak postojimo kao bića - onda krcati kao šipak stojimo kraj puta čekajući stado i nekoga da nas pozoba jer sami ništa ne delamo, jer ne umemo, osim što smo do perfekcije izbrusili veštinu trpljenja.

Sumnja je odskočna daska za spoznaju i samospoznaju, ali ako se ne sagledaju njena unutrašnja logika, principi i zakonitosti, ona će postati beskorisna patnja jer će uvek rađati novo pitanje kao podlogu za sumnju, neće doneti mir svome tvorcu, a jednakom upornošću negovaće nemir u onima koji su na njega upućeni. Tako se dolazi do sumnjičavosti koja je čista ograničenost i ohlost, preko koje se korača ka skepticizmu za kojeg je Turgenjev još rekao da se uvek odlikovao neplodnošću i nemoći.

Sumnja u istine i aksiome oduvek je rušila one nanose falš istina i falš aksioma, vešto smišljene i umetane u svim vremenima, da bi se porobio um pojedinca i zbirni kolektivni um, radi blokade njegove moć. Upravo ona, mada ne samo ona, pomerala je granice saznanja, udružena sa radoznalošću, upornošću i umećem mišljenja. Sumnja jeste prvi znak inteligencije, ali ništa više i ništa manje od običnog znaka koji sam po sebi i za sebe nema moć da oslobodi čoveka i sve njegove lične potencijale.

Sumnjam da bih živela, a živim da bih se uverila da čovek nije fatalna greška prirode već njen najlepši produkt. I što više staza imam iza sebe, sve više je istinske lepote oko mene - zahvaljujući ljudima koje sam prepoznala jer smo to jedni drugima dopustili. U njima je sve, ono zgusnuto trajanje trenutka i čitav beskraj u samo jednoj tački kroz koju prolaze paralele naših života...