Ručak kod bake

Podne je. Zazvoni telefon.
„Halo”.
„Halo mama, kako si, kako je tata”?
„Dobro snajo, šćeri moja, svi smo dobro, starački. Kako mi je moj Perica, zlato bakino”?
„Dobro je, ne sluša po običaju, šalim se, dobar mi je, prošao je odličnim?
”Peticom, sreća bakina„.
”Da ne dužim na telefon, eto nas za jedan sat, otprilike„.
”Čekam vas šćeri, nemojte ništa jesti, ja ću nešta spremit’ na brzinu„.
(A sigurno pitu), pomisli snaha: ”Vidimo se„.

Baka pripasa kecelju, kecelju koja jedina na njoj nije bila crne boje. Razleti se...
”Šta ću drugo do sirnicu, meso mi se nema kad otkravit’„, misli u sebi.
Za tili čas je pripremila brašno, jaja, mladi sir, pa prebrisala veliki gostinski sto da na njemu razvije jufku.
”Suvo ću narezat’ dok se pita peče„, poluglasno će... ”Ispržit’ ću u tavi pilećih bataka, pa na toj masnoći paprike„.

Na brzinu je, iako to svakodnevno radi, prebrisala sliku na kredencu, pa onda sliku na zidu i uokvirenu diplomu pored slike.
Za petnaestak minuta, jufka, razvijena na velikom gostinskom stolu je bila spremna. Nekom zaboravljenom, mladalačkom brzinom, baka je jufke nadjevala sirom, motala i slagala u tepsiju.

Brišući suze, razmišljala je stihijski, poluglasno... Zlato bakino, vrijeme leti, a k’o da je juče bilo da su Pericu don’jeli iz bolnice, baš pred rat, a za četiri dana uzima jedan’estu. A Stevo se od sreće napio isto k’o kad je…
Uh, samo da ne odu prije nego Stevo dodje s posla. Prošli mjesec, kad su dolazili, samo što se nije rasplak’o, kad ih nije zatek’o. Tri je čaše odma’ iskapio, prije neg’ je ruč’o. Čini mi se da on samo zato i živi da Perici kaže: ”Pero Sokole„, a mali mu uv’jek odgovori: ”Djede, nisam ja ptica„. ”Jesi, jesi, ti si đedov Soko„. Onda se obojica smiju. Eto, sad bi moje zlato reklo: ”Bako, ne kaže se obojica, nego obojica„.
Ma samo da ne budu u žurbi...
I taj nesretni rat, otkako je otišla u izbjeglištvo, u Srbiju, skroz se prom’jenila. Ma nije ona ista žena. A mogla se vratiti, a ona potrčala za stanom, kaže, neće da propusti to što Boračka daje stanove porodicama poginulih i invalidima.
Prije su mi dolazili dva’put sedmično, pa jednom, pa jednom mjesečno...
Ma, ona je meni nešto sumnjiva. Prošli mjesec je došla u širokoj haljini, onak’oj što nose trudnice...

Zazvoni zvono... Baka se u trenu stvori kod ulaznih vrata.
”Dobro mi došli„.
”Dobar dan mama, ima li vrućine? Tata sigurno još radi„?
”Jes’, radi, doć’e do pola četiri„.
”Perice zlato moje, oči moje, da te baka poljubi„.
”Dobar dan bako„ i pruži joj kesu sa kafom, šećerom u kocki i flašom konjaka za djeda.
”Niste trebali djeco, imamo mi svega„.
”Još koji dan, pa rođendan, spremila je baka poklon. A biće i ’stoja’ što si proš’o peticom„.
”A kako ti bako znaš, kada je meni rođendan„?
”Sunce moje, zna baka i minutu kad si rođen, a ne datum„.
”Ovo mi je rodjak, on nas je dovezao kolima. Ko bi se samo gurao po autobusu...„.
”Dobar dan gospodjo, kako ste„?
”Dobro ‘smo’, dobro, fala na pitanju, kako ste vi„ i pruži ruku.
”O’ćete li sjest’ u kuću ili ovdje u bašti„?
”Vani ćemo, vruće je u kući„, odgovori snaha.

Snaha se prva poslužila hladovinom stare kruške. U trenutku joj se sve vratilo… Koliko je samo ispijeno kafa ovdje, pod ovom kruškom… I ljubavi…

”Mama, odoh ja da vidim gicu i kokoši„, prekinu je sin u njenom nekontrolisanom povratku u prošlost, zbog kojega umalo nije zaplakala.
”Idi sine i pazi se„, zatim ustade da pomogne svekrvi servirati.
Kada je sve bilo servirano, sjeli su da jedu.
”Uh bako, što ja volim tvoju pitu. Mama ne zna ovakvu napraviti„, punih usta reče unuk.
Baka ga je samo gledala. Mislila je u sebi; Isti nos, usta i oči. Smješkala se, gledajući unuka. Nagledati ga se ne može.
Snaha nije mogla jesti. Uzela je tek koji zalogaj, reda radi. Nešto ju je steglo u grlu. Nekakva tuga joj je krenula iz stomaka. Sve joj se vratilo. U trenutku joj se učinilo da se sjeća svakog trenutka. Zapalila je cigaretu i nije više govorila.
Rodjak cijelo vrijeme nije mnogo govorio, osim što je ljubazno posavjetovao baku da ne radi baštenske poslove po ovoj vrućini i da pije dosta tečnosti. Ali je zato jeo, ne jeo, nego tamanio pitu sirnicu, kao nigdje i nikada, ni na jednom ručku u gostima.
”Gospodjo, vi izvrsno kuhate„, reče ispijajući kafu poslije ručka.

Perica je već u automobilu nestrpljivo zagledao vokmen što je dobio od bake i jedva je čekao da dodje kući da stavi kasetu u njega. Kako li je baka pogodila šta bih volio za rođendan; pomisli. Onu ‘stoju’ maraka je gurnuo u dzep. Dobro će doći za desetobrzinca.
”Što si ti onako navalio na onu sirnicu, svega ti„, upita snaha čovjeka koji nije više morao glumiti rodjaka.
”Zato što onakvu sirnicu nisam jeo od svoje dvanaeste. Ista je kao i što je moja mati pravila„, odbrusi joj on.
”Da znaš, malog trebaš češće voditi kod djeda i bake, ponekad ga možeš i ostaviti kod njih preko vikenda. Svakako nećeš moći vječno kriti.„
”I to maleno, što je na putu, nećeš moći sakriti„, dodade.
”Grijeh je da ga ne vodiš. Oni zbog malog i žive sada„.
”Znam, znam, znam, samo da skupim snage i hrabrosti da im kažem„.
Perica je sjedio na zadnjem sjedistu i pravio se da ništa ne čuje. Palio je i gasio vokmen i prislanjao na uho da čuje zujanje motora u njemu.

Djed, kada je došao sa posla, vidjevši štedni stolnjak na baštenskom stolu upita: ”Zar me nisu mogli sačekati„?
”Pa eto nisu, žurili su ne’dje, zaboravih ’dje„
”Je l’ se mome Peru svidio poklon„?
”Jes, odma’ je dao snajinom ‘rodjaku’ da stavi baterije, al nemadosmo nikakvu traku da mu damo da sluša, samo one tvoje guslarske„.
”Rodjaku„?
”Jes ‘rodjaku’„, prošapta baka, briznu u plač i požuri da udje u kuću, da je ko iz komšiluka ne vidi da plače.
Djed udje za njom, zagrli je. Oboje su plakali. Tu gdje se uvijek zagrle i plaču. Pred slikom na kredencu...
”Šta ćeš, pa i naši su stari pričali da je poneko rast’o sa oču’om, poneko sa maće’om„
”Ama, znam, znam... Čini mi se da je ovaj ’rodjak’ dobar čo’jek„
”Šta ćeš, žena je mlada, svako doba traži svoje... Samo je zamoli, kad nazove, da nam Pera dovodi češće„.

”