Postoji samo jedno mesto, jedna tacka u kojoj izvire čitav taj grad što se zove Beograd, to su oni njegovi
dolazni i odlazni, peroni, bilo zeleznicki ili autobuski, peroni letaca ili pesaka. Iz najdaljih daljina tu pritice njegovo hiljaduluko lice, onamo se njegova gresna ceda ispetljavaju iz cvorova svojih zavezvljajeva i prtljaga nepostojanja, narastajuci tako u onaj siroki trepet i svetli greben.
Čak i ti što se vracaju iz sveta, sa izleta ili iz posete rodjacima razvejanim po svetu, jedino na ovim mestima prelaze u istinske Beogradjene. Tu ih se njihov grad doseca i pepoznaje. Sve ono udaljeno, sve ono ranije bila je tek puka ceznja, san, za tom….
Vracam se se, evo, dakle, i ja s tolikih svojih putovanja bez milosti pod one već nakrunjene, stogostogodisnje zidove stanicne i pod onaj poput meseca visoko uzleteli sat sto je i sam iskrunio tolika vremena. Tesni su i svakojako neizvesni prolazi i prilazi otuda u grad, gore.
Povratkom u neko mesto mi ga opet stvaramo, ponovo sazidavamo i ispisujemo njegove ulice i krovove, prozore kraj kojih prolazimo. Jata golubova gradskih sto leprsaju kraj nas. I dok ne minemo kraj nekog okna, u kom se kupa rumeno sunce, ono kao da nije ni postojalo. Gle, tek ovog casa se otrze tupom nepostojanju, izranja svom ispunjenoscu oblika. Da , da, tek ono jedno tamo ogledalce u dubini svog krhog prostranstva pridržava taj toliko nestvarni, neverovatni suncev lik!
Svoje beogradjanstvo proveram najpre na bazaru, na pijaci Zeleni venac. Njena sarenolika, glasolika osuncena vreva zdeva se odasvud na papuci brezuljastog zemljista podno samih Terazija sto gordo streme vazda nekud u stranu i pravce ka kalemendanskim pesnicima i zelenorecnim plucima Usca. Save i Dunava! Ova pijaca je avlija, hram nekakvog međuvremena, hram izobilno potpasan rebrastom skoljkom betonskog stepenista i nacickan neodoljivo orjentalnim svodovima,patinarim pagodama i krovovima, malim bazarskim utvrdama i ogradama s nekoliko izlaza. Zbijeno sace tezgi drže i vezuju, ducani velikih staklenih izloga (poput paoka, poredjani radijalno) duz kojih se zidaju nizovi kobasica, sanduci cvaraka,butovi mesa, prackaju se i lede svakojake ribe , nadgornjavaju rafovi nadeveni flasama, hlebovima il konzervama.
Pijaca je, zapravo tek moje cistiliste i to još dok joj prilazim strmom Kamenickom ulicom mimo onih divljih preprodavaca valute, trimera, jeftinih narukvica, satova, majica, gaca i deodoranta.
Niz strme stepenice i dzombanom kosinom otkidaju se zustrim koracima k meni oni sto zure dole ka satu stanice, a sa mnom, uporedo, vrevaju nagore oni još topli, polusvesni od putovanja, ta toliko orna novorođena deca grada. Prtljazi su još uvek dobro zatvoreni, uprteni – tek se pripremaju da postanu pokloni. Na tom putu smo još uvek mnozina, jedino SVI, nepoznati, bez adresa, cinova, bez cene, nalik iskonskim putnicima slivenim u jedino svoj dah.
Nastavljam ovaj svoj pohod kroz Beograd, još uvek dovoljno pripravan i svez da oprobam i odmerim „negativno iskustvo” dolaznika-neznanaca iz daleka. Kod Moskve odlucujem se ka Knez Mihajlovom, krecem dakle prema Kalemegdanu, tamo gde, kako neki slikar rece, sunce nociva – prethodno uverivsi samog sebe da sam nesumljivo stranac i kako, evo, prvi put zalazim u park sa stazama što se racvaju. Ta mala, svojevrsna duhovna vezba, igra, odbijanje, jogunjanje,šta li, potseca me na izvrnutu rukavicu (pod) svesti.
Nije ti poznato kobajagi ni kojom se ulicom zapravo stize u veliki park. Ne znaš toboz ni ko je taj knez Mihallo. Ne umes ni da procitas slova na tabli kojom je ime ulice zabelezeno!? Jer šta ako si Irac, Iranac, Danac ili Eskim? Prosto koracas tako nehajno i zbunjivo udises vazduh, sanjivim pogledom popracas prvorođenje prizore, trudeci se da ti pogled ne sklizne izvan vidokruga Nepoznatog , recimo prema Narodnom Pozoristu, ili Konju, a posebno ne prema Kapetan Misinom zdanju ili umetnicke kafane „Kolarac”. Ili da da ti crveno i nagorelo lice meraca tezine ispred Rakicevog spomenika ne bi iznudilo priznanje kako ti je barem ono poznato! Jednog casa ipak za dlaku popustis ( nisi bas tolika neznalica!) i sebi dopustis poznavanje izvesnih geografskih podataka, makar naziva te reke cije obale nazires dole pri samom dnu grebena. To odnekud i najneupucenijih dosljaci i najpovrsniji turisti znaju odmah, a priori. Mnoge druge, čak vaznije podatke neće znati, ali o tim komadicima tecne plaveti (ili mutnog oranja, kao sto je to, na zalost, slučaj sa Savoim i Dunavom) svi će natuknuti odranije ponesto.

Sleva i desna ulazne aleje kalemegdanskog parka nizu se spomenici, tucana poprsja velikana kojima odista nikada svima nisam znao i pamtio imena, pa ni domen zasluga (osim da su mrtvi i nenasmejani), ne zato što ih ima previse, već jer sam vazda usamljenicki lutajuci parkom, bio zanet necim precim, svakidasnjim. Ovi spomenici su divna prilika , pomišljao sam, da se zaista osetim strancem, najsvecanije.Pogledom sam lovio trenutke, one pojedine žive likove, naročito nedeljom , koje mogu samo u taj jedan mah da registrujem. Da im se priblizim, čak i obratim.
Oduvek mi je strast bila da zapocnem razgovor s potpuno nepoznatim osobama, naravno iznalazeci na sve moguće nacine povod, kao i odgovarajuci način, da to izbedem. Najbolji način je bio biti stranac, kalemegdan je bio najbogatiji majdan mojih najrazlicitijih i najgovornijih susreta. Svrha tome je bila, na zalost jedino da se uverim u svoju moc komunikacije. Skoro nikada nisam ostajao bez odgovora, ili barem nekakvog zametka razgovora, čak i kada se radilo o sahistima. Ili uobrazenim devojkama ili kenjkavim vlasnicima rasnih pasa. Ogromno je osecanje slobode biti nepoznat, stranac, (ne poznavajuci jezik?), u svom rodnom gradu, tek jedan u onoj sumnoj masi njegovih setaca, neprepoznat. Opseg mogućih tema tada je daleko siri,bogatiji. Razgovara se ukratko, o SVEMU, i sve to na bilo kom jeziku!
Parkom kalemegdanskim struji zivot živi, razbaruseni čak pomalo i ničiji svet kamenja, zbunova, klupa, ljubavi, decice, tvrdjava, penzionera, ptica, cvrkuta, dok je sve drugo tek puka tisina, ili zamisao neke vazdusne proslosti ili pak nečeg sto tek podseca na buducnost…

Sledi Beograd II!