Oво је Тања предивно!

И зато -свако има неког кога више нема...-

http://www.youtube.com/watch?v=C2GyMKA8OIs

SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA

Sve što živi ožiljak ima,
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ' svima
bio bih hulja i lopov znam.

Mršav i rasta odveć malena,
međ' decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać'o sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste. -

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Kao nekad imam hrabrost mušku,
al' nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć' se raste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste!

S. Jesenjin

Бјежи, ако има пута...

Седам дана одмора без обавеза према било коме, је права благодат.

Љето, топло, са зорама као први пољубац невјештих усана, и ноћима које мирисом маме на гријех, дјеловало је као амнезија на уморну главу.
Једно мјесто нема моћи да задржи луталицу. Једина жеља је резервоар пун горива и увијек ново парче друма.
Негдје у међувремену из обијести и шале, или због жеље срца да још једном чује необично, шаљем поруку: - Понекад тако, сјетим те се...
Телефон је запамтио број и истовремено послао милион сигнала који су се претворили наредних дана у безброј позива.

Нису сметали, то је најнеочекиваније у читавој причи. Напротив, дјеловали су као анестетик за наставак свакодневних обавеза. Дјеловали су као адреналин на успавану радозналост.
Како изгледа тај човјек, - је питање које је незадрживо освајало сваки тренутак слободног времена.
Тачно сам знала шта је пио и колико је попио, знала сам које је цигарете пушио и колико је запаљених цигарета остало да само догори у пепељари.
Али, црте лица, очи, осмјех, /да ли га је уопште имао/, остале су тајна за мене.
И руке, које су ми скоро доминантне у успостављању ближих контаката, и руке овог човјека биле су тајна.
Какав изгледа човјек који ме назове да ме с дјтињом радозналошћу упита шта радим у том тренутку и гдје се налазим?
И ко је тај човјек?
Први слободни сати на рачунару – претражи склопљене уговоре, нађи овлаштене потписнике, знаш шта си куповала и од кога, мораш сазнати нешто о власнику гласа који се тачно и одређено вријеме јавља.
Овлаштени потписник, име, то и то, занимање, титула, адреса, бројеви телефона...

Детаљнија претрага показује – ожењен, отац двоје дјеце.

Бјежи што даље и што брже. Бјежи од гласа, од немира, бјежи од силуете која се назире.
Побјећи физички није проблем, али, избрисати сто и једну мисао, мало теже.
Рад је најбоља форма лијека те болести, промјена телефона - издајица.
Рад...
Секретар јавља... Копенхаген на вези, преузмите госпођо...

-Хало, шта радиш сада, ти моја једина слабо чувана жељо...-

Побјегни, ако има пута за бијег ?

Ампутирано и данас пита...

Не инересује ме узрок било чега и било чији. Имам живот са строго утврђеним биоритмом, некако ћу наћи лијек за оно сат-два који ми остану слободни.
Сан, потребан је одмор, комплетном тијелу.
Телефонски позиви, сада знам како ћу.
Почећу прво с питањем о породици, па онда устаљене фразе, и опет устаљено, -извини имам позив на другој вези.

Трајала је неко вријеме лоше прикривенa безбрижност разговора. Понекад, када би се откинуо тежак уздах, који није могла прикрити ни телекомуникациона мрежа, нехотице бих постављала питање, да ли се нешто десило? На то питање никад нисам добила одговор.

Немир у мојој души полако је прерастао у тугу, посебну, тиху, ненаметљиву; тугу која ништа не жели и ни за чим не пати.

А ипак је туга која убија полако радост живота.

Tаква стања духа карактеристична су за другу врсту људи, за оне који ниси газили трњем, за оне који нису упознали величанство додира сродних душа, за оне који не знају љепоту стапања мисли у једну и прожимање емоција чистом истином.

Треба ампутирати нездраво ма како ампутација била болна. И то по могућности без анестезије, да би школа и наук што дуже трајали.

Смишљено сам договорила састанак у трајању од двадесет минута. Брижљиво одабирање гардеробе која ће јасно ставити до знања ко је на ком терену, одабир аута и возача /с обавезним малим кашњењем/ да би се подвукао статус, и на крају ноншалантно обраћање пратиоцу да би било пожељно да не касни, - коштало ме планирања од неколико дана.
Крајњи ефекат је постигнут. Био је то последњи разговор контесе и просјака.

А, ампутирано још и данас пита, шта је то –нешто- што се и сада повлачи по мислима?

Туга и сада понекад подигне главу у жељи да чује најнеобичнију мисао на свијету изречену погрешно акцентованим ријечима.