Pre i posle kiše

„Svako treba da za sebe izabere ono najbolje, da doživljava i da se razvija, to moraš da shvatiš”. Tako bi Brigite rekla Darku svaki put kada bi petkom počeo da negoduje što ona odlazi iz kuće da dva dana provede sa nekim „novim muškarcem” koje je obično upoznavala, „na poslu”, „na zabavi”, „preko interneta”… Pa bi Darku opet knedla zastala u grlu i on bi u svoj svojoj prostoti i bedi zaćutao, povukao se u sebe. Ne nije Brigite bila bezosećajna i sebična, bila je zapravo vrlo korektna i skoro svaki put bi se posle svog malog „izleta” podvrgla testu da se utvrdi da nije dobila neku težu polnu bolest. To saznjanje de zbog Brigite neće umreti od side Darku nije mnogo pomagalo jer bi ga sledeća dva dana mučila ljubomora i on bi lokao, duvao i slušao tešku, samoubilačku, muziku iz svoje bivše domovine. Ležao bi u krevetu, zavese bi bile navučene, sati su prolazili i on bi zamišljao šta sada Brigite radi nekom nepoznatom čoveku ili šta neko radi njoj. Tada bi u grudima osetio neobičan i težak bol, povraćalo bi mu se, proklinjao bi sebe što ne može da se ostavi Brigite, što ne može da je ostavi, što je obožava, što joj se divi…

A sve je počelo davno. Neobično i nevino davno. Na moru. Njegovi roditelji su svake godine odlazili u isto mesto. Imali su tamo neke prijatelje, a Darko se radovao tim odmorima, na moru se toliko toga moglo desiti. Pa dečake u pubertetu zanimaju naravno devojčice u pubertetu. NaročIto one slobodnije, „strankinje”. Darko je pre svakog odmora maštao o susretu sa „idealnom strankinjom”, obavezno plavokosom devojčicom, uvek nasmejanom, neoptreećenom tabuima i roditeljima, seksulano oslobodjenom…. U mestu u kome su letovali bilo je doduše omladine iz tadašnjih zemalja istočnog bloka, ali to jednostavno nije bilo to. Te Rumunke ili Čehinje doimale su se nekako jadnima, nisu imale „stvari”, bile su zatucanije čak i od „naših” Znao je Darko da prepozna one prave, sa lepim majicama, nekako razularene, neopterećene, prepuštene uživanju koje je mogla da im obezbedi samo komparativna prednost konvertibilnih valuta i slobodno tržište. E, pa tako su prolazile godine, Darku se čInilo da će doći dan da „otplati dug prema domovini”, „odsluži narodu” ili kako se to već zvalo u našoj bivšoj „zajedničkoj domovini”, a da nije doživeo i proživeo ono ultimativno ljubavno iskustvo. Naizgled ništa od snova, ništa od razvijenih plavokosih strankinja….

I kao što to u filmovima B i C produkcije biva, tog poslednjeg leta i Darku se ukazala „poslednja šansa” u obliku jednog autokaravana iz daleke severne zemlje koji se bio zaustavio na izvesnoj ponti, na obali Jadrana. Karavanom je doputovala porodica koja se sastojala od oca, majke, brata i sestre, s tim što je Darka zanimala samo pomenuta sestra. I kao što će romantičniji čitaoci ove priče pogoditi, sestra se zvala Brigite i posedovala je uglavnom sve atribute o kojima je Darko maštao godinama. Upoznali su se u moru, slučajno i sramežljivo, sunce je sijalo, more je spiralo zaštitna aromantična ulja sa dobro namazanih tela stranaca i strankinja, plastični čamci su plovili unaokolo, a Darko je gledao samo u Brigitu Što je ona uskoro opazila. I baš kad se sprema da potisne svoju sramežljivost ona mu je prišla i rekla te čarobne reči: „Shall I see you in the disco tonight?”

I naravno, našli su se u disku. Tamo su plesali, a muzika je bila preglasna kako se Darku čInilo, tako da ništa nije mogao da joj kaže, da se upozna. Onda su izašli, popili po jedan koktel da bi se osetili odraslima. Izašli su u mrak, seli na klupu i Brigite je počela da se kihoće kao luda. OtkačIla se, gurnula mu je odmah jezik usta. On nije morao ništa da radi i da se trudi da je smuva! To mu se baš svidelo, i od tog jeizka obogaćemom aromom koktela od kokosa (tako čestog na žurkama osamdesetih) i žvake sa mentom koju Brigite beše žvakala, Darku se učInio da je na ivici ostvarenja svog davnašnjeg sna. Pred njim, u njegovom naručju bila je ona, dugo sanjana i sada osvojena lepotica severa. Naravno, sreli su se još jednom, sutradan. Na rastanku prepunom strasti Darko je zamolio za nešto više, da zajedno dožive „To”. Ali Brigite se ipak nećkala, bilo joj je svega četrnaest godina i rela je da „To” ne može ali da može oralno. Kupili su papirne maramice. Brigitina usta behu vlažna, meka i gruba dok se trudila da imitira junakinje popularnih filmova gledajući Darka u oči. A Darko beše mlad i napaljen,. I sve se bilo završilo brzo i bučno i Brigite je posle opet uzela žvaku. A ipak je kasnije, dok su se ljubili, Darko ostao začudjen ukusom sopstvene sperme iz njenih usta. Razmenili su adrese, oprostili se uz neizmeran i težak ljubavni bol i obećanja o večnoj vernosti…

Posle letovanja, Darko i Brigite razmenili su par pisama. On joj je pisao o svojoj usamljenosti i čudnom, brižnom poimanju stvarnosti u jednoj zemlji koja nestaje, ona njemu o druženju sa drugaricama, koncertima, zabavnom kupovinama i filmovima koje je gledala. Darko je žarko želeo da i on živi kao ona, a ideja da negde postoji neki lepši, veći, zabavniji, veseliji, šareniji i bolji svet rasla je u njegovoj glavi, naduvavala se kao balon. Kada bude mogao, učiniće sve da i on živi i bude kao i ona, Brigite, njegova voljena. Čitaoci znaju da se ljubav daleko od očiju pretvara u ljubav daleko od srca, a to onda i nije ljubav nego simpatija, a simaptije se brzo hlade i ostane samo simpatija. Tako je i ova zanimljiva korespondencija između Darka i Brigite presahnula sama od sebe. A onda je došao besmisleno glup vojni rok, par godina besmisleno studiranja. Utoliko narodi bivše „zajedničke domovine” behu utonuli u takođe besmislen i glup, a ipak masovno željen gradjansko-bratoubilački rat. I dok su mase radosno sledile nove vodje, „lidere”, dok su mnogi odlazili da osvajaju ili da brane, zavisno od ugla emancipovanih TV komentatora, nekima se čitava ideja o samouništenju nije dopadala. Darko recimo nije želeo da pogine u ratu, znajući da negde tamo, postoji lepši, veći, zabavniji, i uopšte itd. Bolji svet. I tako je Darko uz puno muke napustio prostore „bivše zajedničke domovine” i našao se u tom, željenom svetu. U Brigitinoj zemlji..

Ispočetka ga je sve fasciniralo. Prodavnice, gomila robe, vesele ulice pune kupaca i zabavljača kupaca, muzika u supermarketima, šareni sapuni, peškiri, telefoni, vesela televizija, disko klubovi, opšta opuštenost. Toliko beše fasciniran da prvih nekoliko meseci nije stigao ni da uspostavi kontakt sa Njom. A email adresu beše dobio preko njene majke, jer njenu poštansku adresu i dalje je nosio sa sobom, kao amajliju.

„Svako treba da za sebe izabere ono najbolje, da dozivljava i da se razvija, to moraš da shvatiš”. Tako je Brigite rekla Darku kada su se našli. Brigite – superžena, uspešna na sportskom, estetskom, poslovnom, erotskom i ostalim planovima. Od svih muškaraca koje je Brigite do tada imala, Darko se beše pokazao kao najtolerantniji i najtiši. Plaćao je i kupovao sve što joj se svidjalo. Naravno, bilo je tu ekcesa, ljutnje, ali Brigite bi mu sve to lepo objasnila i on bi zaćutao. Idealan muž. I idealan zet, kako bi rekla Brigitina majka kojoj je često pomagao i prema kojoj je osećao svima nerazumljivo poštovanje jer je bila starija žena, a u doba „bivše zajedničke domovine” decu su učili da ustaju starijima u prevozu i da ih poštuju. I uopšte učili su decu da budu zaglupljjeni i pokorni,, a upravo ta pokornost, te emotivne blokade i emocionalna vezanost koje su stanovnici srećnih i bogatih zamalja uspešno odbacili čInile su Darka i njegovre zemljake, smešnim, staromodnim i inferiornim.

„Svako treba da dobro odvaga”, učila je Brigite Darka jednu istu lekciju, a njemu se činilo da je ipak negde pogrešio, da nešto nije u redu, ali kako su svi živeli dosadno isto, voleli iste stvari i imali iste strahove, Darko nije mogao da pronadje referentnu tačku, razliku, primer koji bi mu pomogao da razluči je li u pravu ili nije u pravu i da li je njegov život i sudbina deo neke svemoćne pravilnosti ili katastrofalne zabune. Ostao je samo strah da će biti odbačen, da će ostati sam, da će ga Brigita odbaciti zbog njegove nepsosobnosti da se uklopi u gradjanski život u civilizovanom društvu i živi „normalno”.

Pa i danas, u parku. Sedeći na klupi, Darko je razmišljao o svom životu. Bio je to jedan od „onih” vikenda, samo malo drugačiji. Jer Brigite se bila upoznala sa nekim navodno neodoljivim Alžircem, taj nije imao gde da je primi, pa je ona pozvala njega. „samo jedno popodne”, rekla je i velikodušno mu ponudila da isto provede kod njene mame i da popravi taštin vodokotlić. Ali Darko je izabrao da ode u park.

Nije mogao, a ni želeo da joj se sveti. Nije mu bilo do toga da juri druge žene, ona mu je bila dovoljna. Svaki takav pokušaj izgledao mu je nasilan, besmislen, tužan. Nije hteo da joj vrati milo za drago. Sama Brigite bi mu ponekad podmetala neke svoje drugarice, htela je da mu pomogne da nauči da bira, proživljava i konzumira zadovoljstvo baš kao i svi. Uzalud, teorija o davnim, umrlim simpatijama nije važila za Darka. Zato je strpljivo čekao u parku, gledao je decu koja trče, ali nenametljivo u strahu da ga sledstveno običajima bogatih i srećnih zemalja ne proglase za pedofila. Gledao je još i žene, jednog klošara koji je sedeo pod drvetom, čistio se od buva i inventarisao svoju karakterističnu garderobu. Gledao je i olovno sive oblake, u strahu od kiše, jer je u brzini zaboravio kišobran. A bilo mu je baš neprijatno ovog puta, neprijatnije nego ranije jer mu Brigita beše napomenula da bi bilo zanmiljivo da jednog od sledećih vikenda probaju „u troje” sa Alžircem…

Iznenada, baš kad je zamirisalo na oluju, klošar mu pridje, zatraži cigaru i oni započeše razgovor o ničemu. Nenadano klošar izvuče iz jedne od svojih kesa polupraznu flašu vina. „Uzmi gutljaj, potegni..” reče Darku.

„Ne hvala”, reče Darko.
„Ne, ne razumeš, Sam sam”, reče Košar, „ne mogu da pijem sam, ne mogu više da budem sam”

Slojevi stida, snebivanja i gadjenja spadoše sa Darkovog lica koje odjednom postade opušteno, kakvo nije bilo već godinama u kojima beše ostvario svoje snove, nadanja i očekivanja. Potegao je. Kiseo, rezak ukus jeftinog vina štavio mu je sluzokožu usta. U tom ukusu beše i nekakvog olakšanja. Prestao je da misli o Brigiti i njenoj novoj igrački. Činilo mu se da vidi sve. I nebo koje se otvara, i kapi koje vrtoglavom brzinom hrle ka zemlji, i vetar koji raznosi paru oblaka, kao iz aviona, zemlju, žednu i mokru. Ljude koji beže. Pse. Krtičnjake kao ružne anomalije u zelenoj, strogo podšišanoj travi. Sve.

„I ja sam sam”, reče Darko klošaru., „nemam zaista nikoga u ovom gradu”.

Klošar se nasmeja, odnekud izvadi veliko najlonsko krilo, vonjajući svakim pokretom tela tako neprijatno na mešavinu dima, znoja i mokraće - poznati skitnički dezodorans. Pružio je Darku drugi kraj najlona. A ovaj jedva suzbi odvratnost i pokri se po glavi. Sedeli su ćuteći u parku, na zelenoj klupi. Nikog drugog nije bilo oko njih. Zvuk vetra i kišnih kapi koje suudarale po najlonu bio je na trenutke nesnosan, Darko je pogledavao u košara, pitajući se da li možda treba da pod hitno odu sa klupe, ali ovaj beše mirarn a i duboko utonuo u recitovanje neke svoje privatne, alkoholičarske mantre. Nepunih dvadeset minuta kasnije kiša beše skoro stala. Na nebu se ukaza divna duga jasnih boja. Neko neobično ushićenje obuze Darka koji pokuša da svoje oduševljenje i detinju radost podeli sa klošarom ali ovaj beše zaspao tokom pljuska.

MC