Dugo sam mislila da sam čovek. Da li me je Bog stvorio od Adamovog rebra ili sam nastavljač loze omiljene Darvinove životinje, u ovom času nije od presudne važnosti. Oduvek sam znala da sam čovek, to nikad nisam ni induktivno ni deduktivno proveravala, beše to moj aksiom. Jedino sam se bavila time kakav sam čovek jer se jednog dana onim od mozga što imam nekako shvatilo da su ljudi različiti i da je od vitalne važnosti za mene samu da znam – kakva sam, kad već jesam čovek.

Bila sam zadovoljna time kakav sam čovek u vreme dok sam mislila da sam čovek. Mana imam za izvoz, vrlina nešto manje, ali sam dobro platila znanje kako da se nosim sa svojim milim manama, jer sam u mlađem kamenom dobu shvatila da će grdno da postrada čovek u meni ako to ne zaumednem.

Isto tako aksiom je bio da živim u čoporu, a da je osnovni element tog skupa – čovek. Naše najveće bogatstvo! Nastojala sam da se integrišem u skupove u kojima je što više ljudi koji znaju šta da rade sa svojim manama i bila manje više zadovoljna postignućem. Istina, događala su se tu i iznenađenja, da se probudim, skinem krmelje i vidim da sam u čoporu od kojeg bi i vuci pobegli, pa sam ovladala tehnikama evakuacije i zaposedanja terena na kome se nalaze neki meni draži skupovi činilaca.

Sve u svemu, nisam ni znala da je nešto posebno biti čovek i biti okružen ljudima, to je bilo nešto što se podrazumeva, a podrazumeva se da čovek naročito ne ceni ono što se podrazumeva. Dok se ne dogodi neka eventualnost. Te eventualnosti su mnogo zeznuta sociološka, bogami i kulturološka pojava, a ima indicija da su i istorijski uslovljene, neću tu da mećem sad i filozofiju, matematiku, hemiju, informatiku, lepu umetnost u najširem smislu i banane. Bojim se da ću dozlogrditi svetu i narodu svojim belebetanjem i da će mi neko doturiti koru od voćke.

Nikada nisam nešto naročito volela eventualnosti mada se ispostavljalo da sam sa svakom od njih nekako na kraj izlazila. Doakavala sam im. Ne može drugačije ni da bude jer kad zapnem ni sivonja u jarmu nije mi ravan. Bilo je tu, na moju veliku žalost, i povuci potegni pa zalegni, i ko će kome ako ne svoj svome jedinome, i ja u klin ti u ploču koja ne propušta iks zrake, ali se ova glava nekako snalazila jer – bila sam čovek, a on nema šta ne može ako hoće i nema šta neće, samo ako mu se može.

Prema tome, behu to lepa vremena kad bejah čovek. To stanje i zvanje za kojim sada već uveliko istinski patim prekinuto je, kao i svaka lepota, nasilno, bez najave, mučki i s leđa, kako uostalom i dolikuje. Tako se to radi! Ili tako, ili propao posao.

Ne mogu da još dođem sebi od neverice ko sam, a samim tim ne mogu da se naviknem na novo zvanje i stanje. Još nisam proučila moju novu kožu, zagledam je, pipkam, razmišljam koje mleko za telo bi joj pasovalo, kakav odnos ima prema hladnoći i sunčevim zracima... Sve to da bih znala šta da joj radim. Ali mi se čini da se radnja od mene i ne očekuje u novom stanju, naprotiv, da bilo koja moja akcija u ma kom pravcu ili smeru ima da me tako klepi po glavi da se više neću setiti čemu ona uopšte služi. Glavu moram da sačuvam, samo mi je ona ostala, a kažu i da ako glava nije živa za džaba ti telo vreteno.

Pre neki dan, potpuno uverena da sam čovek, radila sam ne znajući ni sama za čije babe zdravlje, kad mi stiže elektronsko pismo kojim su me onako nežno i pažljivo, sasvim dostojno, izokola, ispotiha, da se odmah ne dosetim već da spoznaja bude sporija – samim tim i manje burnija po mene, da sam od rođenja bila ni manje ni više nego resurs.

Još ne znam kud ću od sreće, pa proučavam svoje novo stanje i nadam se poslednje zvanje, jer ovu vrstu suočavanja sa sopstvenom zabludom ne bih volela da doživim više od jednom. A to jednom jedva, evo, preživljavam. Naravno da resurs za mene nije strana reč, pa obrazovana sam žena, znam ja da je Kopaonik prirodni resurs moje domovine, da su Rur i Sar tamo nečiji industrijski resursi, da je planeta puna raznih resursa i da još ne znamo kakvi su resursi nebeska tela i kako da ih spsujemo, ali znam da hoćemo jer smo se na ovoj mučenici tako ispraksirali da je šteta da naše znanje istrune tek tako.

Zavirila sam prvo u Vujakliju, kao i svaki staromodac. Sitna mu slova, a mrzi me da idem u drugu sobu po naočare, jedva nabodoh šta to tamo piše.

„resurs (fr. ressourse) pomoćno sredstvo, izvor pomoći; izvor (privrede) iz koga se dobavljaju sirovine; mesto za razonodu; uže društvo”.

Dakle, nisam čovek nego pomoćno sredstvo ili izvor pomoći. Uz to sam i privredni izvor sirovine, dakle sirovina sam. Pride i mesto za razonodu. Pripadnik užeg društva.

Hvala ti, Milane Vujaklijo! Sada, kada mi je jasno ko sam, da pročitam još jednom ono za mene istorijsko elektronsko pismo.

„Drage koleginice i kolege,

usled veoma loše zdravstvene situacije i teškog dijabetesa, našem kolegi Petru Petroviću je potrebna hitna nabavka lekova. Potrebno je da primi neophodnu terapiju da bi izbegao amputiranje oba stopala. Sam za ovo nema finansijskih mogućnosti. Ukoliko možete da pomognete, molimo vas da se javite sekretaricama odgovornim za sektore.

Pozdrav,
Sektor za ljudske resurse”

Draga koleginica u meni srećno se nasmejala. Vidi ti divote i lepote kad sam i sama resurs, pa mogu bez ikakvog razmišljanja da kliknem na „delete” i izbrišem svaki trag o tome da tamo neki resurs, kojeg nikad ni videla nisam, hoće da zavuče ruku u moj džep da bi sačuvao njegova stopala. Ajte, molim vas, pa gde to još ima? Dok su resursova stopala bila kadra stići i uteći i na strašnom mestu postojati, znam da je bio odlično pomoćno sredstvo našoj kompaniji, bio je vrhunska sirovina koja se odlično unovčava, što je svakako bilo razonoda vlasniku naših računara i radnih pisaćih stolova, a u užem društvu bio je rado viđen rmbač i rmpalija. Da nije bio takav, vlasnik kompanije bi ga odmah šutnuo, uostalom, to tako i ide.

Pare mu ne dam, to je u njegovom interesu. Potpuno se slažem sa vlasnikom kompanije koji takođe ne da svoje pare krvavo stečene radom njegovih resursa. Da mu dam pare, pa da sačuva stopala i opet dođe da radi? I da očekuje platu? Zna li taj Petar Petrović da svetom hara finansijska i ekonomska kriza i da se poslodavci moraju rešiti viška resursa? Nema stopala, nema resursa, kompaniji super. A super je i resursu. Ne mora da se mlati svakog dana na posao, gura po autobusima ili ratuje sa podivljalim vozačima na beogradskoma asfaltu, upropaštava vid za računarom i onda mrtav umoran dođe deci koja bi još i da se igraju, a i ženi što nestrpljivo maše repom kad li će vreme za malu noćnu gimnastiku – a ne zanima ih da li je resursu idočega.

E, moj Petre Petroviću! Vidiš li koliko je za tebe dobro što smo resursi? Ne dao Bog da sam čovek, pa da ti priletim!

Posle ovoga nisam osetila potrebu da guglam zbog resursa. Šta će mi to kad mi je moj prijatelj Vujaklija sve lepo objasnio. Naravno da sam napisala elektronski odgovor Sektoru za ljudske resurse.

„Poštovane kolege,

izvinjavam vam se što su moja stopala zdrava i što me po osnovu amputacije istih ne možete s tibetanskim mirom proglasiti viškom radne snage. Osećam veliki stid zbog toga i daću sve od sebe da se u što skorije vreme nepopravljivo razbolim ne bi li ste imali brigu manje.

Pozdrav,
MerlinBašMonro”.

Poslednjih dana, tačno negde u predelu grudi, osećam nekakav pritisak i tome se radujem. Obradovaću i ja Sektor za ljudske resurse, vidim, i jedva čekam. I borim se protiv unutrašnjeg resursa za nošenje usrane motke. Jer znam da to narušava savršenstvo mene kao resursa. Da je to, kukala mi majka, retrogradni relikt čoveka u meni. Zna se da je resurs bogatstvo, a čovek čist gubitak.