***

Mali projektor odmotavao je kolut sa debelim slojevima filmske trake dok je njegov brat blizanac bivao sve veci upijajuci traku vrteci se u suprotnom smeru.
Crnobele slike bez tona su pocele da skakucu po zidu od cigle, a violinista je nastavio da obogacuje program svojim prisustvom.

-One more, please !!! rekoh tiho ne gledajuci u bartendera koji je ispunjavao moje zelje kao zlatna ribica. Neki osecaj zadovoljstva se uselio u moje telo i nisam vise ovo mesto osecao tako strano, ali isto tako sigurno znam da nikad ovde nisam bio pre.

-Dozvolite da vam platim pice!!! Zacuo se krupni glas iza mene dok me neko kucnu po ramenu. Neki visoki postariji gospodin osmehivao se zraceci nekom toplinom i pritom cineci situaciju takvom da mi je prosto bilo neprijatno da kažem ne.

-Scotch no ice, straight, you know and another one for the gentilman. - rekao je bartenderu koji se samo nasmesi brisuci opet svoje ruke od svoju crvenu kecelju. On klimnu glavom dajuci znak da je razumeo šta mu je ciniti, a ja se onako pomalo zabrinuh za svoje stanje. Već mi je bila četvrta casica, ali nisam bas osecao efekte ovog pica.

-Ne secas me se? upita me starac tiho.

Nisam imao snage da se pretvaram da znam starog gospodina iako sam negde u dubini sebe osecao nešto tako poznato. Na kraju, krajeva pricao je Srpski sa nekim neodredjenim akcentom sto me je navodilo da on mene zna i to vrlo dobro u ovoj tudjini.

-Ne,- rekoh.

-Zar bi trebalo? upitah ga pomalo znatiželjno.

Starac se nasmesi, dize svoju casu visoko i nazdravi mi bez reci.
Uzvratio sam istim gestom, a onda između nas nastade neki muk. Tako silovit i tih da bi reci u toj situaciji prosto pravile neku odvratnu buku, bas kao onaj poznati zvuk busenja asfalta u osam sati ujutro na slobodan dan posle ludo provedene noći
Posmatrao sam ga... Grubo lice, duboke bore i zamišljeni pogled odavale su osecaj teskog zivota. Izvadio je svoju lulu natrpao je nekim ugodno mirisnim duvanom i zapalio…

-Ja vas znam gospodine!!! uzviknuo sam.

Starac me pogleda, nasmesi se i prinese vatru iz upaljaca već ohladjenom duvanu.

-Shshshsh, - zasusta starac buneci se zbog narusavanja mira i tisine i pruzi mi svoju lulu. Nasmesih se i povukoh dim prisecajuci se dobro-poznatih, a još neotkrivenih prizora iz proslosti. Osecao sam se kao nabujala reka zaustavljena vestacki izgradjenom branom spremna da probije zid sa namerom da se seti svog toka.

-Krenuo sam ka Bogu! prosaputao sam.

-Shshshsh, - opet zasusta starac dajuci mi do znanja da zna.

-Povuci još jedan dim, - rece starac.

One bore teskog zivota izbrazdase njegovo lice nekim Bozanskim usecima i grubo starcevo lice za tren preplavi izraz blagosti, topline i neznosti.

***

Zeljko zahvaljujem na lepim rečima...

***

Izbacivao sam vazduh zacinjen dimom iz mojih pluca sto sam jače mogao, ali nekako bez uspeha. Dim je izlazio na usta, nos, imao sam neki nestvarni osecaj i da ne znam da sam upravo povukao dim iz starceve lule zakleo bih se da je nešto pocelo da gori. Pogledah u starca i nasmejah se.

-Kubanski duvan – starac klimnu glavom i pogleda me setno.

Osecao sam se nekako lagano, izvanzemaljski, kao da mi tlo više ne treba da bi se kretao. Sa druge strane onaj dim me je izluđivao, jer je još uvek izlazio iz mojih pluca poput magle obavijajuci naše ruke, noge, sank, zid od crvene cigle.

U tom trenutku, moju paznju prekide klepetanje onog starog projektora, a trake koje su se do tada igrale igre namotavanja i odmotavanja pocele se da se vrte u suprotnom smeru…
Na zidu od crvene cigle iznenada se pojavi plamen u krupnom planu, sto privuce moju paznju.

-Cudno – rekoh u sebi misleci na onaj dim koji je izlazio iz mene.

Gledao sam zapanjeno u vatru koja je treperila na zidu, ali nije bila kao neka vatra iz kamina ili vatra koja je nanosila zlo. Cudan neki plamicak bio je verno pracen onom violinom iz coska kao da je zeleo da mi nešto kaže.

Zacuo sam teško disanje i pomno gledao vatru. Svuda oko mene pocela je da se cuje neka graja, uzvici odusevljenja. Ljudi u narandjastim trenerkama pravili su neke cudne figure sa svojim telima, a zastave su prkosno skakale oznacavajuci pobedu. Zvuk violine polako preraste u sinfoniju koja je svirala himnu neke zastave sa krugovima, a odusevljenje u okruzenju je bilo sve vece.

-Proglasavam XIV zimske olimpijske igre otvorenim – rece neki glas uz gromoglasni aplauz i onaj plamen sto gledah do tada na zidu preraste u buktinju ispred koje sam se i sam nalazio…

Bartender nastavi da sipa onu vodku koja bi svaki put kad bi pocela da ispunjava dno case uznemiravala razgoropadjene tri kockice leda koje iscrtavale zaslepljujuce lep vitraz po zidovima od crvene cigle. Starac me pogleda i bez reci pruzi svoju lulu prema meni. Dimovi su poceli da me opcinjavaju i svaki novi dah je pravio razlicit osecaj. Vratih pogled na deo zida gde je projektor pokretao slike, ali ovaj put osetih miris paljevine.
Vatra je kuljala, plamen je ludeo. Iz mojih pluca je izlazio crni dim. Ona olimpijska vatra je opkoljavala jedan čitav grad. Video sam staru zgradu kako gori. Video sam Vijecnicu u plamenu...

***