Oci

Jutro je. Čujem galebove i u pozadini beskrajni ritam talasa. Tamo, u smeru istoka tamo je obala koja se sa ovog mesta, iz mog gnezda na drvetu ne vidi. Al znam, nekoliko desetina metara odavde prestaje suma i pruza se prema istoku, plaza od skoro belog peska, a dalje, dalje je samo voda, sivo ili plavo, talasi nose penu, i to beskrajno sinje more udara obalu i odbija se i voda struze pesak ostavljajuci plitke bare pune zarobljenih malih riba koje cekaju plimu. Smena plime i oseke je sigurna i more se opet vraca, val za valom. Oblaci se razidju, pojavi se sunce, onda je sparno i mucno i zedan sam, pijem kisnicu zatecenu u kamenim pukotinama i rupama, brinem se za hranu, trcim, trcim plazom. Sam sam.

Ovde nema egzotike tropa, koza se na meni osusila i veoma sam mrsav, ali to je dobro i zdrav sam i da imam sredstava napisao bih pismo: „Ja sam dobro i zdravo”, ali nemam sredstava za tako nešto, a i zaboravio sam na sve druge, zaboravio sam možda i da pišem i ne patim skoro uopste, ovaj tropski raj je samo moj. I danas kao i svakoga dana, cinim isto, mali ritual, mala navika, kao nekada kada sam isao na posao, ne secam se vise je li to bilo stvarno, jesam li zaista isao na posao ili se radi samo o masti, nekada se secam stvari koje se nisu ni dogodile.

Gledam u sunce, onda skrenem glavu. Sunce ima jači pogled od mene. Najeo sam se voca, hranim se sa onim što nađem Ponekad u se u zamke koje ostavim na obali uhvati riba. Ponekad stignem na vreme, najcesce je sve sto ostane od ribe samo goli kostur Jer oni, oni su uvek tu. Rakovi. Osim mene i ptica, na ostrvu žive i rakovi, mnogo rakova, milijarde rakova. Svrha njihovog zivota je samo da žive, a za to im treba hrana. Zato rakovi prozdiru sve na šta naidju, mrtvu ribu, ribu koja je zaostala iza plime, gmizavce, gustere, druge rakove, svoju vrstu. Na ostrvu zato nema pacova, nema ničega sto je u dosegu rakova. Sve. I mene bi pojeli kada ne bih spavao na drvetu gde sam im nedostupan. Ako zaspem odmah se privuku, misle da sam mrtav. Onda se pokrenem, nacinim preteci korak, oni se povuku, mala ostra kljesta se preteci podignu, a oci, te male oci prate svaki moj pokret.

I jutros, kada sam izasao na obalu, u nadi, u mojoj maloj slepoj, rutinskoj nadi da ću videti jedro, dim, makar nešto na horizontu. Opet su i oni bili tu. U svojim bledo zutim ljusturama trclai su po obali, po plazi na kojoj nije raslo ništa, ni travke, ničega, ničega. Sve su pojeli.

Samo beskrajna, tupa, inertna glad rakova raste ovde. Trckarali su po pesku, tražili ispod kamenja, prevrtali, zdrali slabije među sobom. U toj sveobuhvatnoj tisini poremecenoj kricima galebova čuo sam samo kako bezbrojne noge struzu po pesku, klesta kako se skupljaju, krckanje slomljenog oklopa i trzanje porazenih. Koliko ih ima, možda milion, nekada sam pokusavao da procenim koliko ih ima. Sada više ne. Hvatao me je bes. Napadao bi ih, lomio blede lusture, zdrao njihovo meso, gazio ih nogama, drobio stenom. Za trenutak bi nestali i opet bi se vratili. Tada bi dan već bio odmakao, i ja bih bio gladan. Onda bi ih zdrao, oni su jedini siguran izvor hrane na ostrvu. i sto bi ih vise pojeo, cinilo mi se da postepeno sve vise postajem kao i oni. Gladan, surov. Pohlepan. Neljud. Kao nekom kletvom ponavljao se taj dnevni ciklus, prvo mrznja i gadjenje – odbijanje, onda moja glad, potraga za rakovma koje ću ubiti i pojesti i moje bolno mirenje sa sudbinom.

Hteo bih još da pogledam u okean, spor kao vreme. Ali ne mogu – primetili su me. Parovi, pipaka na cijim su vrhovima te male, bezbojne, gladne oci se podizu. Osecam da me milioni pohlepnih egzistencija posmatraju. Svaki pogled boli kao igla koja probada mozak. Ne mogu, ne mogu da podnesem te oci. Padam ne kolena, ridam. Gledam ispucalu kozu na svojim rukama da se uverim, je sam li to ja, jesam li još ziv.

Brisem suze. Kao i juče, kao i svakog jutra. Nikada neću uspeti da napravim splav. Plavi okean mi je tako nedostizan.

MC