Једног зимског дана, једне по свему лоше године када су људи искакали кроз прозоре због пада на берзи, дошао је у наш град један песник. Мало необичан, сувоњав, висок и благог погледа. На кожи је донео мирис једне мале земље, а на ципелама трагове даљине.

Навикао на велику реку и тужну планину, помало се осећао изгубљен у овој шуми великих зграда, бесних аутомобила и усамљених људи који су причали сами са собом журећи негде као да касне. Водали су га у обилазак града где је опет виђао само зграде. После пар месеци, зажелео је да се врати на своју реку, где и када је био сам никад није био усамљен. Рођаци би га затворили у њихове велике и лепо намештене куће, упалили би му телевизор и он би слушао вести на језику који није размео. Ређале би се слике несрећа, убијене деце у школама, бомбардовање, плач. Глава би му се пунила сликама док се не би уморио. Запалио би цигарету кришом поред врата, па би ветрио док рођаци не дођу.
Сваки дан би замесио хлеб од белог брашна и укиселио млеко онако како се то ради у његовом крају. Онда би отишао у купатило и мало штуцнуо браду и зализао густу проседу косу. Скувао црну кафу коју би сам пио и гледао у сиво небо које су боцкале беле пахуље. Слушао би завијање комшијског пса и свађу других комшија који нису одлазили на посао.
Покупио би писма и рачуне из сандучића, то би била једна од ретких шетња из стана. И у његовој Земљи зима буде јака и оштра али ова овде је прилично негостољубива. Долази заједно са северним ветром који шиба ретке пролазнике тако да остану без даха убрзо и морају да се склоне.
А и да изађе, вероватно би се изгубио у шуми улица и кућа које су све исте. Једино се усуди да се прошета до оближњег Ликер Стора кад пожели да попије белог вина.

И тако једног четврка када је на Тв-у говорио први црни председник, добије позив од других песника из тог града да се скупе у једном малом кафићу, где сви причају језик који он разуме. Обрадовао се он, лепо се обукао, изгланцао је ципеле и чак се и намирисао, надајући се да ће упознати и неку лепу песникињу.
Искључио је телевизор мало забринут јер се сетио речи покојног деде – Кад црни човек постане председник једне велике државе доћи ће време велике глади и сиромаштва, деца ће убијати родитеље, родитељи децу и сва мора света ће нарасти тако да ће велике рибе улазити људима у куће-

Затресе главом, да отера те речи, отпи гутљај белог вина и отрча доле где га је чекао такси. Таксиста је био неки љубазан човек који је причао стално. Ништа га није разумео али му је био симпатичан јер је био весео. Мало је псовао, барем му се тако учинило, па му је био још симпатичнији. Убрзо су се поздравили и он је са својим јединим угланцаним ципелама угазио у снег прошаран блатом.

Тражио је ресторан са натписом Суши, поред њега је био мали кафић где су га чекали. Стресао је снег са капута, капу није никад носио, и чим је ушао као да се нашао у другом свету. Позната музика, препознатљива лица и познати мириси из кухиње.
Посадили су га на средини стола и сви почели у глас да причају. Песник се нађе у сред бујице гласова који су га бацали од једне до друге обале. Наручише пиће и он за трен угледа за суседним столом њу, ухвати поглед који га подсети на нека давна времена, кад је снагом воље ломио камење поред велике и узбуркане реке.
Песник је заборавили смо напоменути имао моћ да постави сваком човеку дијагнозу болести и да га излечи, само ако је имао добру душу. Јер он није лекар па да лечи све. Једини непријатељи су му били Ватра и Вода. Заједно су једног летњег дана срванили његову кућу пуну књига. Прво је Ватра заплесала танго да би Вода наставила валцер и оно што није изгорело однела доле до друге Земље. Жао му је било јер је сам подигао, а и књиге су биле јединствене, ретке.
Од тада лечи људе и једино што прима од њих као захвалност су кравате.
Ова девојка је боловала од туге иако се стално осмехивала. У плавим очима носила је Небо а у телу Земљу. Немир му се увукао у тело, иако је све време причао са колегама, крајичком ока би је посматрао.
Плавокоса конобарица донела је туру пића и рекла да је то наручио крупни господин са црним шеширом, који би желео да седне за њихов сто. Већина је познавала ову крупну особу. Он је сео за сто и почео своју причу о временима када је у овој Земљи живот био лепши и бољи. Песник га је слушао и само му одговорио да је он онда био млад. Започела је расправа. Конобарица је пришла песнику и замолила га да јој гледа у длан, неко јој је одао тајну коју је песник крио. Неко ко га је познавао још од раније. Песник није могао да је одбије с обзиром да је био слаб према женама, лепим.
И све би то прошло као једна сасвим обична ноћ да Газдарица није пришла љутито. Какво је врачање? Срам Вас било година, није ово она наша Земља где свака шуша верује у нешто. Овде је само рад и рад оно што Цовеку пружа срећу, а ти господине песниче замајаваш моју радницу у сред радног времена говориш јој глупости. И каква је још ће ти и поверовати. Назад у кухињу ти мала змијо, ати Песниче заврши своје пиће и напусти мој локал.
Песник је осетио несрећу ове газдарице, сву муку је видео у њеним очима, одговорио јој да пије више Б6 витамина и да избегава да пије таблете за спавање јер ће навући једну неизлечиву болест. Она се без речи повукла а конобарица се захвалила. Песник је испио своје вино, док је жена за суседним столом гледала у њега. Пожелео је да јој приђе, да се упознају, зна да не би био одбијен.
Али, само је устао, захвалио се својим домаћинима и рекао да је Време да иде.
Пришао је чивилику да узме свој капут и само за моменат док је га је скидао угледао је пар варница попут оних са новогодишњих прскалица. Уплашио се.
Пришао је столу где је седела она, и само је ставио мали каменчић испред ње. Рекао је ако икада пожели да га нађе, тај камен ће јој показати пут. Она га је погледала детињим очима, осмехнула се враголасто и каменчић стрпала у џеп.
Песник је изашао у снежну ноћ.

Сутрадан су му пријатељи јавили да је кафић изгорео. Суседни ресторан Суши је непажњом плануо и захватио и место где је угледао варнице.