... bili su to obični ali srećni ljudi,i ako bi covek zaobisao lupe i gledanje u dubine, ako bi izostavio grebanje po povrsini, koje je nazalost nemoguće izostaviti posle godina, pomislio bi kako je svakako imao sreću da se rodi u ovom mestu ...

Ako nikako drugacije onda posle dovoljno jakog opijata covek zarije kandze duboko u meso i prospe se istina .

Zima 1999.
...
Srbija

Sneg.Zima, takva kako samo zna da bude ove.Preziveli i bombardovanje a bogami i prve meseci snega. Zimnice su spremljene,rakija ispecena...Mada to bombardovanje i nije neko bilo,najblize pala bomba bese 50 km i to jednom samo tokom celog desavanja, bilo kako bilo, narod je bio zadovoljan.Pobedili smo daleko nadmocnijeg neprijatelja,podrumi su bili puni i nije bilo nekog većeg problema sa kojim bi se ljudi suocavali.Komsije su svakako mrzeli,bilo zbog sekire koja je nestala ili zbog par metara zemlje, ah ta krvava zemlja... Ali su zato imali prijatelje,imali su decu na koju su naravno bili ponosni.
Igrom slučaja početak prosvecenja odigralo se u neposrednoj blizini groblja.Iako nismo nameravali da ostanemo u mestu, već da se otisnemo u grad,suludi doktor je mislio da je blizina groblja usred veceri,najbolji zaklon i mesto koje odise mirom, slobodom...Mesto sa kojeg treba početi.Možda je hteo samo da nas zaplasi, ali vajde nije bilo... duvao je klima uredjaj, bilo je i muzike a Hoffman je bio spreman...
Koliko je covek mali, kada sebe vidi u bezgranicnoj velicini prostora, koliko je nemocan u trenutku poimanja kako je nepomicnoj biljki na povetarcu koji se poigrava laticama ... ocekivao sam pad meteora, propast sveta ali sudbina mi je dozvolila samo nemete snega,nemoci da krenemo dalje i autobus pun radnika koji izjutra kreće u fabrike.
Ledeni pogledi!Copor koji kreće u pomoć a usput psuje vreme a svakako i auto, i nas u snegu...Od sluzi smrznuti osmesi koji pozdravljaju,podignute obrve od sreće, zverolike pojave koje žele svoju pricu,svoj deo mira i osecaj pravilnog,pravednog i nas „loše” izdane od vremena .